fbpx
 

Da li civilno društvo može da izazove političke promene u Srbiji?

Bratislav Rakovic

Bratislav Rakovic 200x250U prethodne tri decenije, aktivnost tako definisanog civilnog društva poprilično varira u Srbiji, u skladu sa okolnostima. Režim u Srbiji tokom devedesetih definiše se kao takmičarski autoritarizam – demokratske ustanove formalno postoje, takmičenje u političkoj areni je realno, ali principi vladanja imaju autoritarne karatkeristike.

Političko učešće i aktivnost građana je, pored teze o političkoj kulturi i socijalnom kapitalu, u principu, uslovljeno konkretnim kontekstom. U pitanju su političke, ekonomske i društvene okolnosti, ali i vera i motivisanost građana da svojim učešćem mogu doprineti poboljšanju ili promeni zajednice u kojoj žive. Pritom, pod političkim učešćem ne podrazumevam samo glasanje na izborima ili članstvo u strankama, već (za potrebe ovog rada) prevashodno aktivnost kroz civilno društvo, shvaćeno u najširem smislu – kao građanska aktivnost u javnoj sferi, koja obuhvata učešće u radu organizacija kao što su pokreti, lokalne inicijative, nevladine organizacijame, ili bez organizacije, kroz učešće u različitim javnim (protestnim) akcijama.

Devedesete i dvehiljadite

U prethodne tri decenije, aktivnost tako definisanog civilnog društva poprilično varira u Srbiji, u skladu sa okolnostima. Režim u Srbiji tokom devedesetih definiše se kao takmičarski autoritarizam – demokratske ustanove formalno postoje, takmičenje u političkoj areni je realno, ali principi vladanja imaju autoritarne karatkeristike: izbori nisu potpuno slobodni i pošteni, građanska prava i slobode se narušavaju, a neravnopravnost po pristupu resursima između vlasti i opozicije (finansijskim, medijskim i pravnim) stalno je prisutna. Ipak, takvi režimi su podložni kontinuiranom krunjenju legitimiteta od strane političkog i civilnog društva. Primećuje se snažna odlučnost opoziciono orientisanih građana da se suprotestave političkim, ekonomskim i društvenim prilikama – prevashodno kroz proteste, koji su u nekim momentima bili vrlo masovni. Pobunjeni građani su uglavnom odlazili na proteste koje je organizovala opozicija, a i studentski pokret je imao svoju ulogu u protestima tokom devedesetih. U godinama nakon promene vlasti 2000. godine, građani i celokupno civilno društvo postajali su sve više razočarani i demobilisani – mada su demokratske institucije nekako funkcionisale, sistemska korupcija je ostala čvrsto ukorenjena, uz veliki rezervoar onih koji su pogođeni ekonomskim stanjem (naročito radništvo). Kako je glavni konkurent vlastima tokom dvehiljaditih bila ekstremno desna Srpska radikalna stranka (SRS), koja je predstavnik starog (nedemokratskog) režima, to je omogućavao opstanak stranaka nekadašnje Demokratske opozicije Srbije (DOS) u vlasti, u različitim kombinacijama. No, nakon izbora 2008. godine nastaje Srpska napredna stranka (SNS) koja je, za razliku od SRS, imala koalicioni potencijal zbog svoje umerene pozicije. Već nakon narednih izbora iz 2012. godine, SNS dolazi na vlast. U narednim godinama, Srbija polako klizi u novu etapu takmičarskog autoritarizma, a po prvi put u poslednjih 16 godina (rekao bih, sa zakašnjenjem) pada u status „delimično slobodne zemlje“, prema izveštaju Freedom House-a iz 2019. godine.

Civilno društvo uzvraća udarac

Za sve vreme, nezadovoljstvo kao da se nakuplja iz različitih razloga: zbog lošeg životnog standarda, degradacije demokratije, široko rasprostranjene korupcije i stapanja vladajuće stranke i države, brojnih afera, neprijateljske retorike prema neistomišljenicima, itd. Međutim, stranke opozicije ne uspevaju da kapitalizuju to nezadovoljstvo i da mobilišu građane i celokupno civilno društvo (sve do skora, a opet ograničeno), jer, po svemu sudeći, nemaju ono što su (više) imale devedesetih – poverenje. Međutim, civilno društvo je sa vremenom počelo da se budi, u različitim vidovima. Mogu se prepoznati tri pojavna oblika koja ukazuju na jačanje entuzijazma i odlučnosti među građanima da iskažu svoje nezadovoljstvo i traže promene: (1) kroz studentski bunt; (2) kroz protestne aktivnosti i (3) kroz organizovanje na lokalnom nivou.

Dali graganskoto opstestvo moze da predizvika politicki promeni vo SrbijaIzvor: europeanwesternbalkans.com

Proglašavanje pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima 2017. godine u prostorijama SNS-a prošla je u slavljeničkom raspoloženju, a Vučić nije krio zadovoljstvo i aroganciju zbog ubedljive pobede. U narednim danima se dogodilo nešto što niko nije očekivao, naročito u okolnostima potpunog defetizma u opozicionoj javnosti – brojni građani, a naročito studenti, izašli su na ulice spontanim i neobećavajućim fejsbuk pozivom na protest. Već prvi protesti su okupili više stotina studenata koji su pokazali snažan entuzijazam lišen straha, uz pesmu, parole i duhovite transparente. Protesti su se širili, iz dana u dan hiljade i hiljade nezadovoljnih je šetalo „protiv diktature“ u više gradova. Mada protesti nisu bili organizovani od strane zvaničnih studentskih organizacija sa univerziteta, njihov „motor“ činili su studenti, a protesti su iznedrili i nekoliko omladinskih organizacija, kao što su Protiv diktature, 7 zahteva i Studentki pokret Novi Sad.

Uprkos osećaju opšte anesteziranosti građana, protestne aktivnosti su, tu i tamo, uspevale da mobilišu određeni broj ljudi. Od stidljivih protesta ispred televizije B92, gde se okupilo nekoliko stotina građana zbog ukidanja kultne emisije Utisak nedelje, preko masovnijih protesta protiv projekta Beograd na vodi i protesta „protiv diktature“, do poslednjeg talasa protesta koji je zahvatio celu Srbiju – „1 od 5 miliona“, građani su sve više počeli da iskazuju nezadovoljstvo kroz proteste protiv različitih pojava, od lokalnih do republičkih tema, zbog korupcije, urbanističkih rešenja, radničkih prava, i tako dalje, sve do opšteg nezadovoljstva uslovima života i vladajućim režimom. Mada nijedan protest u prethodnim godinama nije dostigao masovnost kakva se mogla videti u nekim momentima tokom devedesetih ili 2000. godine, spremnost građana (civilnog društva) da učestvuje u protestnim akcijama postoji i ona će najverovatnije rasti u budućnosti.

Naposletku, najorganizovanija i najupornija manifestacija buđenja civilnog društva jesu lokalne inicijative koje su nastale u prethodnim godinama (i koje nastaju). One su nastale od samoorganizovanih građana, koji uglavnom nisu ranije imali dodira sa politikom, a koji su pokušali da odbrane svoj kraj, opštinu ili grad od različitih pojava, projekata i koruptivnih radnji. Primeri takvih organizacija su Ne davimo Beograd, Lokalni front iz Kraljeva, Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša, Inicijativa za Požegu, a slične lokalne organizacije postoje i u drugim opštinama i gradovima, kao što su Valjevo, Bečej, Vrbas, Mladenovac, Kula, Požarevac... Ono po čemu se ove organizacije odlikuju jeste horizontalna organizacija (po karakteru demokratičnija), agilnost na poteze vlasti i pritisak kroz različite (protestne) akcije, inovativan i više terenski pristup politici, nepoverenje prema postojećim strankama i celokupnom sistemu, za koji smatraju da je korumpiran, nedemokratski i suviše okrenut interesima političara i njihovih saveznika iz sfere ekonomije i sklonost levičarskim idejama solidarnosti, humanizma i zaštite javnih dobara. U poslednjim mesecima se intenzifikuju odnosi između ovakvih organizacija, te se čini da je na pomolu nova politička snaga, nastala „odozdo – nagore“: Građanski front.

 „Odozdo – nagore“, ali koliko daleko „nagore“?

Jasno je da će civilno društvo uvek imati određenu ulogu u političkoj sferi. No, teško je reći koji su njegovi krajnji (realni) dometi u ovom trenutku u Srbiji. Jasno, onaj najorganizovaniji deo, tj. lokalne inicijative, imaju najveći potencijal da ostvare uticaj i ponude alternativu, ali ostaje da se vidi koliko će snažne i održive biti na lokalu, a kako će se snaći u nadlokalnoj (republičkoj) političkoj areni, s obzirom na organizacione slabosti u poređenju sa institucionalizovanim strankama i izazove koje priređuje prilično nedemokratski kontekst.

Da li će civilno društvo u Srbiji prodreti do međunarodnog nivoa, povezujući se sa drugim društvima u regionu, uspostavljajući sistem(e) na novim vrednostima? Iskustvo sa Građanskim frontom će svakako biti interesantno za proučavanje, a u zavisnosti od rezultata, može biti i inspiracija. U nekim drugim zemljama regiona takođe postoje slične tendencije, kao što je, na primer, aktivnost inicijative Zagreb je naš u Hrvatskoj. U svakom slučaju, nedavno održana međunarodna konferencija u organizaciji inicijative Ne davimo Beograd, pod nazivom „Pobunjeni gradovi“ (Fearless Cities), okupila je niz organizacija i aktivista iz regiona (i cele Evrope), uključujući Hrvatsku, Severnu Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, Albaniju i Sloveniju, što pokazuje da potencijal za razvoj i saradnju svakako postoji.

Molimo Vas pročitajte pravila o komentiranje ili preuzimanje.
Napomena: Mišljenja i stavovi u ovom članku su od autora i ne odražavaju stavove Instituta za komunikaciske studije ili donatora.

Дали ќе успее политичкиот државен удар на Борис Џо...
A mund të shkaktojë ndryshime shoqëria civile në S...
 

Коментари

Моментално нема коментари. Биди прв со својот коменат!
Анонимен
Понеделник, 16 Септември 2019
  • Блогирај +

    Приклучете се кон тимот соработници и предложете тема или испратeте текст, со Ваша фотографија и куса биографија на info@iks.edu.mk.Повеќе

  • Насоки +

    Текстовите треба да имаат помеѓу 900 и 1300 зборови и да бидат напишани во куси пасуси, во разбирлив и неформален стил. Повеќе

  • Преземи +

    Содржината на блогот е слободна за споделување и читателите можат да оставаат разумни и конструктивни коментари на блоговите. Повеќе

  • 1

Следете не