fbpx
 

Zašto je „duvanje u pištaljku“ ključno za današnji svet

Bojan Perkov

Bojan Perkov 200x250Bez obzira koji je motiv nekoga da izađe u javnost sa osetljivim informacijama i tako „dune u pištaljku“, ako se na taj način ostvaruje javni interes, odnosno ukazuje na kršenje zakona, koruptivne radnje i druge društvene anomalije, toj osobi je neophodno pružiti pravnu zaštitu od odmazde i širu podršku javnosti. Samo na taj način možemo da razvijamo kulturu pobune, što uzbunjivanje na određeni način predstavlja, a bez pobune protiv nepravde ne možemo da se nadamo razvoju i očuvanju demokratskih vrednosti.

Prethodnih dana čitam knjigu Edvarda Snoudena „Trajni dosije“, koja je kombinacija autobiografije, ispovesti i opisa rada u obaveštajnoj zajednici SAD. Knjiga me je prilično inspirisala i podstakla na razmišljanje o ulozi uzbunjivača, odnosno ljudi koji upozoravaju javnost na skrivene zloupotrebe u sistemima čiji su deo, obično kao zaposleni.

Snouden se može smatrati jednim od najpoznatijh uzbunjivača, ali je pre svega specifičan po tome što je među prvima iz generacije „digitalnih urođenika“. Moje generacije, koja je odrasla krajem 20. veka u tada još prilično analognom svetu, ali okružena konzolama za igre, računarima koji su imali ulaze za flopi diskete i mobilnim telefonima veličine malo manje cigle. Nije postojala bolja osoba da ukaže na globalni nadzor svih elektronskih komunikacija praktično svakoga ko je ikada koristio mobilni telefon ili pristupio internetu. Kada je otkrio najveće zloupotrebe u istoriji američkih obaveštajnih službi, Snouden je trebalo da napuni 30 godina, a njegova sudbina je većim delom već bila određena – hapšenje, suđenje, višedecenijska kazna zatvora uz etiketu „izdajnika“ ili doživotno izgnanstvo i osvrtanje preko ramena.

Otkrivanje sistemskih zloupotreba

Uzbunjivači često rizikuju svoj život i dobrobit porodice kako bi sistemsko kršenje zakona, malverzacije, sukobljavanje interesa, dalekosežna korupcija i druge društvene pošasti bile obelodanjene. Iako je svih tih pošasti bilo oduvek i uvek će ih biti, rekao bih da je u današnje vreme, čak i sa postojanjem kakvih-takvih kontrolnih mehanizama, veoma teško dokazati sistemske ili dubinske zloupotrebe bez nekoga „iznutra“ ko može da obezbedi nepobitne dokaze. Bilo da govorimo o državnim institucijama ili korporativnim akterima, „hakovanje“ i „zaobilaženje“ sistema je toliko usavršeno da je bez ozbiljnog i dugotrajnog „kopanja“ ili hrabrih ljudi poput uzbunjivača praktično nemoguće privesti pravdi arhitekte zloupotreba i neposredne izvršioce.

O društvenoj važnosti uloge „duvača u pištaljku“ govori to da se uvode mehanizmi njihove institucionalne zaštite, recimo poput EU Direktive o zaštiti osoba koje prijave kršenje pravnog okvira Unije ili Zakona o zaštiti uzbunjivača u Srbiji. Studija urađena za Evropsku komisiju 2017. godine ukazala je na procenu da se zbog nedostatka jedinstvenog pravnog okvira za zaštitu uzbunjivača na nivou EU samo kod javnih nabavki izgubi između 6 i 10 milijardi evra godišnje.

Sjedinjene Američke Države imaju verovatno najdužu tradiciju formalne zaštite uzbunjivača, koja vuče korene od samih početaka nezavisnosti od britanske kolonijalne uprave. Naime, Kongres je već 1778. godine doneo odluku o pružanju zaštite uzbunjivačima, podstaknut slučajem pripadnika mornarice koji su prijavili da je komodor Esek Hopkins mučio britanske ratne zarobljenike. Hopkins im se osvetio tako što ih je tužio za klevetu, ali je Kongres ipak stao na stranu mornara. Federalni zakon o zaštiti uzbunjivača u državnim organima usvojen je 1989. godine, a zaštita je desetak godina kasnije proširena i na kao što smo mogli da vidimo vrlo problematičnu obaveštajnu zajednicu. Uzbunjivači u federalnim organima dobili su dodatnu zaštitu usvajanjem novog zakona 2012. godine.

Zosto svirkanjeto e klucno za denesniot svetIzvor: savez-za-srbiju.rs

Međutim, koliku zaštitu može jedan uzbunjivač da očekuje u praksi, i pored svih formalno-pravnih mehanizama zaštite? Iako je njihova uloga u ukazivanju na anomalije u sistemu važna, uzbunjivači i sa njima povezana lica u dosta slučajeva budu meta odmazde. Podsetimo se makedonske afere iz 2015. sa prisluškivanjem i „bombama“ koje je objavio tadašnji opozicioni lider Zoran Zaev, koja je dodatno podstakla urušavanje režima Nikole Gruevskog. Opozicija je tvrdila da je u Makedoniji prisluškivano i do 20.000 ljudi, a u slučaju pod imenom „Puč“ koji je usledio, Zaev, bivši šef tajne službe Zoran Veruševski i njegova supruga Sonja, kao i još dvoje ljudi optuženi su za neovlašćeno prisluškivanje, špijunažu i nasilje prema predstavnicima najviših državnih organa.

U Srbiji je prethodnih nekoliko meseci u centru pažnje javnosti Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz državne fabrike naoružanja „Krušik“. Obradović je novinarima ukazao na povlašćen položaj privatnih firmi za trgovinu oružjem i povezanost oca ministra unutrašnjih poslova Srbije sa firmom GIM, koja je višestruko zarađivala na izvozu oružja zahvaljujući nabavkama oružja od „Krušika“ po povlašćenim cenama. Aleksandra su prvo poslali u pritvorsku jedinicu zatvora, zatim u kućni pritvor, da bi na kraju bio pušten da se brani sa slobode. Etiketa da je „špijun“ i osporavanje statusa uzbunjivača postali su svakodnevna pojava za njega. Postupak krivičnog gonjenja Obradovića, optuženog za odavanje poslovne tajne, pratiće i međunarodni posmatrači.

Pozitivni primeri zaštite

Međutim, ima i pozitivnih primera odnosa sistema prema uzbunjivačima – Antoan Deltur, koji je otkrio međunarodnu aferu korporativnog izbegavanja poreza poznatu kao „Lux Leaks“, oslobođen je 2018. svih optužbi odlukom Apelacionog suda u Luksemburgu.

Svima su potrebni saveznici u društvu, a naročito uzbunjivačima. Najprirodniji saveznici su im možda novinari, delom i zbog toga što su takođe česte mete moćnih aktera. Priče o korupcionaškim aferama, zloupotrebama javnih sredstava ili skrivenim mehanizmima sistemskog izigravanja zakona ne mogu da postanu velike bez detaljne provere informacija, pružanja šire perspektive, tumačenja društvenog konteksta i svega drugog što spada u novinarske aktivnosti.

Uzbunjivači, osim ako sami nisu novinari, obično ne poseduju ove veštine već postaju izvori novinarima koji mogu da izvuku mnogo veći potencijal iz informacija koje bi dobili od uzbunjivača i povežu ih sa dubljim, sistemskim problemima. Platforme kao što je SecureDrop omogućavaju bezbedno dostavljanje informacija novinarima, ali sa druge strane postoji problem zadrške zbog nepoverenja prema tehnologiji, koja naravno nije srebrni metak ili čarobni štapić. Ako bi sami izlazili u javnost, uzbunjivači rizikuju da ih niko ne primeti i shvati ozbiljno, čime bi njihova žrtva praktično bila uzaludna. Toga se pribojavao i Snouden – da ne bude izgubljen u moru raznih teoretičara zavere koji svako malo čovečanstvu putem interneta otkrivaju „duboko skrivane tajne“.

Pobuna protiv nepravde

Građani i javnost uopšte su takođe važan štit uzbunjivačima, što se videlo na primerima Snoudena, Čelsi Mening, pa i Aleksandra Obradovića. Građani su organizovali protest u Valjevu, Aleksandrovom rodnom gradu i potpisivali peticiju za njegovo puštanje na slobodu. Podrška javnosti je pozitivna i u kontekstu potencijalnih uzbunjivača, jer može da podstakne još nekoga na tako odvažan i rizičan korak.

Danas su biznis, komunikacije i drugi aspekti našeg društvenog života globalni, a samim tim i kriminal, korupcija i druge zloupotrebe. Zbivanja u jednoj državi, naročito ako je ona moćna i uticajna, nesumnjivo utiču na niz procesa na drugom kraju sveta. Sa druge strane, postoje ogromne razlike u demokratičnosti i poštovanju ljudskih prava, pa i u tome kako društva tretiraju uzbunjivače – i tu postoje različite perspektive. Za one čije tajne je javnost saznala, uzbunjivači su denuncijanti, špijuni, izdajnici, trgovci poslovnim tajnama, nezadovoljni i osvetoljubivi bivši saradnici i tome slično, dok su za deo običnog sveta, tj. građane koji ne podležu lako negativnoj propagandi i kampanjama blaćenja, heroji i patriote najvišeg reda.

Bez obzira koji je motiv nekoga da izađe u javnost sa osetljivim informacijama i tako „dune u pištaljku“, ako se na taj način ostvaruje javni interes, odnosno ukazuje na kršenje zakona, koruptivne radnje i druge društvene anomalije, toj osobi je neophodno pružiti pravnu zaštitu od odmazde i širu podršku javnosti. Samo na taj način možemo da razvijamo kulturu pobune, što uzbunjivanje na određeni način predstavlja, a bez pobune protiv nepravde ne možemo da se nadamo razvoju i očuvanju demokratskih vrednosti.

Završio bih tekst citatom iz Snoudenove knjige: „Radio sam za državu, a sada radim za javnost.“

Molimo Vas pročitajte pravila o komentiranje ili preuzimanje.
Napomena: Mišljenja i stavovi u ovom članku su od autora i ne odražavaju stavove Instituta za komunikaciske studije ili donatora.

Кружните текови се решение за сообраќајниот метеж ...
Зошто „свиркањето“ е клучно за денешниот свет
 

Коментари

Моментално нема коментари. Биди прв со својот коменат!
Анонимен
Сабота, 04 Јули 2020

  • Блогирај +

    Приклучете се кон тимот соработници и предложете тема или испратeте текст, со Ваша фотографија и куса биографија на info@iks.edu.mk.

    Повеќе

  • Насоки +

    Текстовите треба да имаат помеѓу 900 и 1300 зборови и да бидат напишани во куси пасуси, во разбирлив и неформален стил.

    Повеќе

  • Преземи +

    Содржината на блогот е слободна за споделување и читателите можат да оставаат разумни и конструктивни коментари на блоговите.

    Повеќе

  • 1

Следете нè