fbpx

Zašto je Srbiji toliko teško da prizna Kosovo?

Katarina Tadić

Katarina Tadic 400x500Srpski su građani redovno pitani da li su voljni da prihvate priznanje Kosova u zamenu za članstvo u EU. Nije iznenađenje što velika večina kaže "ne", jer je Kosovo emotivno pitanje, dok EU nikada nije uspela da osvoji naklonost ljudi.

Sa novom vladom u Prištini i promenama u američkoj administraciji, dijalog između Beograda i Prištine ulazi u novu fazu. Mnoga sporna pitanja su na stolu: Nestala lica, udruženje opština sa srpskom većinom, zaštićena područja oko pravoslavnih hramova i manastira, itd.

U međuvremenu, premijer Kosova stalno ponavlja da sveobuhvatni sporazum može da dovede samo do priznanja, dok Srbija istrajava u ponavljanju da priznanje nije opcija. Pregovori su u pat-poziciji i teško je predvideti kakve ustupke (ako uopšte postoje) svaka strana je voljna da uradi. I pored uključenosti i nedavne sinhronizacije između pretstavnika EU i SAD, malo je onih koji su optimisti oko mogućnosti da ubrzo bude postignut sporazum.

Nedavno sam bila na radionici gde su me pitali zašto je Srbiji toliko teško da prizna Kosovo? Utisak je da veliki broj aktivista i intelektualaca iz regiona veruju da autoritarni karakter režima Aleksandra Vučića njemu daje apsolutnu moć i neograničenu slobodu da prihvati bilo kakav predlog u odnosu na Kosovo, a pritom da se u Srbiji niko ne usprotivi tome.

Međutim, bez razlike da li neko hoće da prizna ili ne, istina je da bi priznanje Kosova u ovom trenutku bilo političko samoubistvo za svakog političara u Srbiji, uključujući i veoma popularnog predsednika Vučića. Kosovo je pre svega simboličko i emotivno pitanje u Srbiji, a ne zakonsko ili političko, pa zato treba da bude tretirano kao takvo.

Danas u Srbiji postoje tri karakteristike srpskog društva koje uzajamno daju snagu jedna drugoj i koje se snažno protive bilo kakvoj ideji o nezavisnom Kosovu. Ja ću samo nakratko govoriti o svakoj od njih, potpuno svesna da previše pojednostavljujem jedan komplikovan društveni, istorijski i politički fenomen.

Mitovi o osnivanju

Prvo, svaka nacija ima svoje mitove o osnivanju, koji su doživljavani kao presvrtne tačke u kolektivnoj sudbini nacije, a ključni deo srpskog nacionalnog identiteta povezan je sa kosovskim mitom. Kosovska bitka je temelj savremenog srpskog nacionalizma i to je priča o borbi nacije, okončanju te iste nacije i njenom ponovnom rođenju.

Kosovo se doživljava kao kolevka srpske nacije i kulture, sa mnoštvom srednjevekovnih pravoslavnih hramova i manastirima, pa zato ima "ogromno istorijsko i kulturno značenje za Srbe."

Fraza "Kosovo je srce Srbije" možda je bila iskorištena od strane Slobodana Miloševića, no pokazala se kao delotvorna samo zato što je dobro odjekivala među Srbima i pretstavljala je alat za mobilizaciju, zasnovanu na "mejnstrim" mitu koji je prisutan u kolektivnom sećanju.

Ponižena nacija

Srbija (i Srbi) bila je gubitnička i osuđivana strana u svim ratovima u nekadašnjoj Jugoslaviji. Milošević nije izgubio u 2000. godini zbog naglo stvorenog pacifističkog raspoloženja u Srpskom narodu. On je izgubio jer je Srbija bila poražavana i ponižavana više od jedne decenije, a kulminacija je bilo NATO-bombardovanje 1999. godine.

Na sličan način, u narednih dvadeset godina srpsko se društvo nikada nije iskreno suočilo sa kriminalnim karakterom Miloševićevog režima i zločinima počinjenim u naše ime. Na primer, masovna grobnica u Batajnici, sa 744 tela kosovskih Albanaca nikada nije našla svoje mesto u javnom diskursu, na taj naćin stavljajući zločine protiv kosovskih Albanaca na margine (građanskog) društva.

Kao rezultat, preovlađavajuće osećanje o nepravednom tretmanu i izgnanstvu iz međunarodne zajednice, proizašlo iz 1990-ih godina, samo je raslo kod stanovništva u Srbiji, osećanje koje je dodatno bilo rasplamsano zbog međunarodnih zahteva da se prizna Kosovo.

Zosto e tolku tesko za Srbija da go priznae KosovoIzvor: pixabay.com

Albanci su drugačiji

Treća osobina srpskog društva povezana je sa karakterom srpskog nacionalizma i stavu prema Albancima. U procesu izgradnje svake moderne nacije, "Drugačiji" su konstruisani kao neophodnost za formiranje nacionalnog identiteta i za sticanje nacionalnih interesa. I iako su srpski i hrvatski nacionalizmi bili ključni za stvaranje, održavanje i, na kraju, za raspad Jugoslavije, nacionalistička mobilizacija od 1980-ih godina pa nadalje osobito je pojačala prezir prema kosovskim Albancima.

Sa jezikom koji je drugačiji u poređenju sa drugim jugoslovenskim nacijama, kosovski Albanci sačinjavaju veoma značajne i nepoželjne "Drugačije" na kosovskoj zemlji. Povrh toga, tokom devedesetih, kada je eskalirao konflikt između Srba i Albanaca na Kosovu, albanski "Drugačiji" bili su još više dehumanizovani, a izraz "kriminalni Šiptar" bio je konstruiran kao opravdanje za srpske svireposti prema kosovskim Albancima.

Postoji li put napred?

U zadnjoj deceniji, od početka briselskog dijaloga, srpski su građani redovno pitani da li su voljni da prihvate priznanje Kosova u zamenu za članstvo u EU. Ne iznenađuje to što velika većina kaže "ne", jer Kosovo je emotivno pitanje, dok EU nikada nije uspela da osvoji naklonost ljudi. Povrh toga, priznati Kosovo i biti jedina republika iz nekadašnje Jugoslavije koja je izgubila deo svoje teritorije, je teško prihvatljivo u već poniženom društvu.

Da budem jasna, ja ne tvrdim da su ove karakteristike srpskog društva i srpskog nacionalizma razumne (nakon svega, može li neki nacionalizam da bude razuman) ili da treba da budu korišćeni kao opravdanje za status kvo ili za potpaljivačku retoriku koju često čujemo od srpskih političara i medija. Postizanje sporazuma i pomirenje je u najboljem interesu i Kosova i Srbije.

Međutim, ipak tvrdim da opisani karakter srpskog društva moramo da imamo u vidu u bilo kakvom razgledavanju čak i hipotetičkih rešenja za ovaj konflikt ili razmiricu, nazovite ga kako hoćete. Bilo kakvo građansko društvo može da igra ulogu u suočavanju sa nekim njegovim aspektima, na duge staze. Na kratke staze, postoji mala mogućnost za promenu stavova kod Srba, pri čemu nedavna anketa pokazuje da čak i ako Pravoslavna crkva prihvati priznanje Kosova, to nema uticaj u odnosu na stavove kod najvećeg dela anketiranih.

Doprinos građanskog društva

Postoje stvari koje građansko društvo mora aktivnije da počne da radi, u cilju menjanja društvenih stavova i stvaranja promena u odnosu na gledišta oko statusa Kosova. Kao što smo ranije rekli, Kosovo i dalje je mitsko mesto u memoriji srpskog naroda. I ja sama sam putovala na Kosovo kao deo viziting programa "Omladinske inicijative za ljudska prava". Tokom godina morala sam da provedem sve više vremena na Kosovo, pri čemu je svaka poseta vodila ka boljem razumevanju "druge" strane, ali i shvatajući da je većini u Srbiji bilo čudno kada kažete da ste bili na Kosovo.

Tako, viziting programi i razmena kulture su važni iz najmanje dva razloga. Viziting programi bili bi korisni u procesu humanizovanja kosovskih Albanaca i za savladavanje percepcije da je Kosovo samo parče zemlje i da su Albanci samo nepoželjni "Drugi". Biti fizički prisutan u Prištini, na Gazimestanu ili u Mitrovici sa prijateljima Albancima, oduzima mitski elemenat sa tih mesta, pod uslovom da sa obezbedi novi kontekst za razumevanje sadašnjeg stanja.

Razmena kulture bila bi značajna za međusobno upoznavanje i za iskreni razgovor o prošlosti. Izloženost albanskom jeziku i kulturi umanjuje etničku distanciranost i, u najmanjoj meri, Srbi se navikavaju na te stvari. A za suočavanje sa prošlošću potrebno je i znanje o tome šta se desilo, u formi koja je privlačna, na žalost, neinformisanoj publici. "Mirdita, dobar dan" je jedini festival u Srbiji koji jedanput godišnje u toku nekoliko dana promovira kulturu kosovskih Albanaca u Beogradu. To je minimalno i, u isto vreme, centralizovano samo u glavnom gradu.

Umesto zaključka

Opšte mnenje i percepcija je da zapadne zemlje podržavaju srpskog autokrata Vučića jer on može da isporuči rešenje oko Kosova. Rešenje za status Kosova simbolički bi bio ogroman uspeh za inače ograničeni uticaj vanjske politike EU, ali i za administraciju SAD. Međutim, zbog svih gorenavedenih razloga i pored međunarodnog pritiska, nerealno je očekivati da će Srbija potpisati priznanje Kosova u ovim okolnostima. I iluzija je tvrditi da Vučić ima totalnu kontrolu nad srpskim društvom, koja mu omogućuje da potpiše bilo kakav ugovor za koji on smatra da je odgovarajući.

Normalizacija odnosa između Srba i kosovskih Albanaca bila je, i biće, dugačak proces. Nastojanja za bolje međusobno upoznavanje su od krucijalnog značaja, a građansko društvo mora da doprinosi ka izgradnji te ključne veze u lancu ovog procesa. Da, to će biti dugačak i mukotrpan proces, ali to ipak je ključni zadatak za našu generaciju i glavni doprinos za buduće odnose u regionu.

 

Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.

Avganistanski eksperiment i neuspeh liberalne demo...
U društvu podijeljenom oko cjepiva pravne dezinfor...
 

Кomentari

Momentalno nema komentara. Budite prvi sa svojim komentarom!
Аnoniman
Subota, 04 Decembar 2021

  • Blogiraj +

    Pridruzite se nama! Predlozite tema ili ispratite tekst na info@iks.edu.mk. Svi autori treba da prilože i portretnu fotografiju i biografiju u dva do tri reda koja se pojavljuje i stoji u tekstu i na stranici saradnika.

    Više

  • Smernice +

    Blogovi bi trebalo da imaju jasnu strukturu i lagan tok, odnosno da budu napisani u kratkim odlomcima, razumljivim i neformalnim stilom. Postovi treba da sadrže između 900 i 1300 reči.

    Više

  • Preuzmi +

    Slobodno stavite hiperlink do naših objava. Želimo da podstaknemo zdravu raspravu o javnom interesu i stoga da ohrabrimo čitatelje da ostavljaju razumne i konstruktivne komentare na sve naše blogove.

    Više

  • 1

Pratite nas