prof. d-r Dubravka Valić Nedeljković
Osnovni monitoring medijske ponude u doba KOVID-19 pokazao je koliko su mediji nespremni za zahtevan zadatak izveštavanja u doba kriza, a one su sve češće. Vreme je da se novinari obrazuju za ispunjavanje tog zadatka.
Pandemija korone nam je jasno pokazala da urednici novinari ne znaju da izveštavaju u kriznim situacijama i to ne samo na Balkanu, već i u uglavnom nama dostupnim medijima iz „velikog“ sveta.
Izrečeno je, može se reći, ozbiljna, ishitrena - jer pandemija još nije završena - prenagljena konstatacija, ali uprkos tome i te kako istinita.
U nekoliko reči, svi mediji su zaboravili na jedno važno pravilo koje glasi „sve sa merom“. Svi su potpuno izgubili orijentaciju u prostoru i vremenu KOVID-19 i preplavili ekrane sa mnoštvom istog i bez imalo udubljivanja u suštinu same krizne pojave i uticaja na svakodnevni život. Istovremeno, svedoci smo, naprosto neverovatne količine, lažnih vesti. Sajt fakenews.rs Novosadske novinarske škole za samo dva meseca od pojave epidemije objavio je 49 dekonstrukcija lažnih i manipulativnih narativa koji su preneti još 253 puta nekritički u drugim medijima, a na fejsbuku su te vesti kao tačne šerovane 220.000 puta (izračunato je pomoću softvera Crowdtangle).
Nakon objave na sajtu fakenews.rs samo u 4,2 odsto slučajeva mediji su dezinformaciju povukli sa svog sajta. Rezultat svega navedenog je da internetski i televizijski auditorijum nije dobio ono osnovno, a to je istinita, blagovremena, izbalansirana informacija koja će mu pomoći da se orijentiše u sopstvenoj svakodnevici i da donese dobre odluke za aktivnosti koje su neophodne, u ovom slučaju za preživljavanje, u bukvalnom i prenesenom značenju.
Mediji i novinari imaju ključnu ulogu u kriznim situacijama jer su oni ti koji različitim javnostima odašilju informacije čiji je cilj da, pre svega, pruže auditorijumu sve relevantne činjenice jer, podsetimo na reči Norberta Vinera „Samo informisan čovek je delatan“ kojom počinje njegova najprevodjenija knjiga „Kibernetika i društvo“, objavljena još 1971. Istovremeno, njihov zadatak je i da doprinesu smirivanju panike i tako omoguće da zajednica, uprkos krizi, funkciuoniše na što je moguće bolji način.
Devet vrsta kriza
Teorija o krizama ukazuje da je „kriza“ reč grčkog porekla (krisias) i značila je obrt, preokret, nastupanje odsudnog trenutka, dok u figurativnom smislu označava prekretnicu, poremećaj, zbrku navodi Vujaklija u Leksikon stranih reči i izraza.
Dej Žaket je vizionarski još 2007 napisao u knjizi Novinarska etika-moralna odgovornost u medijima „Primer kako novinarstvo potencijalno ima važnu ulogu jeste tačno izveštavanje o prirodnim katastrofama koje nam prete u bliskoj budućnosti, o zdravlju, putovanju, opasnostima po okolinu i sličnim, što sve mogu biti značajni činioci u zaštiti života i imovine (...) neodgovorno izveštavanje može izazvati paniku a preterano samopouzdanje na takav način da stvori ili pogorša postojeće društvene probleme širenjem lažnih informacija, ili na primer iznošenjem tačnih informacija na jedan emocionalno zapaljiv način
Uobičajena klasifikacija kriza koju je definisao Vladimir Barović, u knjizi Medijsko izveštavanje u kriznim situacijama koja je objavljena na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, je da se dele na: “prirodne katastrofe” (često ih nazivaju „Božijim delom“, „Acts of God“ tako da u nekim zemljama ako je o ovim nepogodama reč veoma teško i uz velika ograničenja se uopšte i može dobiti osiguranje imovine kako pokretne, tako i nepokretne), uključuju zemljotrese, poplave, vulkanske erupcije, vremenske nepogode svih vrsta kao što su bure, uragani, vejavice, lavine, klizišta, ali i epidemije, odnosno, pandemije.
Izvor: mia.mk
U drugu grupu se svrstavaju „zlonamerne krize“ koje produkuju pojedinci ili formalne i neformalne grupe sa namerom da izazovu metež i haos u društvu i one su najčešće politički provocirane (terorizam, ekstremizam).
U treću grupu svrstavamo one krize koje su izazvane „tehničkom greškom“ (kad je reč o osetljivim postrojenjima, zapaljivim materijama, nuklearnim elektranama kao što su bile katastrofa u Černobilju 1986 i Fukušima 2011).
Četvrti tip kriznih situacija čine „krize izazvane ljudskim propustom” (vrlo često je reč o požarima zbog nepažnje kada seljaci pale strnjiku na njivama, ili još gore kada izletnici prave roštilj u šumi, ili na obali mora, odnosno kada ukućani zaborave da isključe grejalice, odnosno plinski štednjak i tome slično).
U petoj grupi su krize „podstaknute pretnjama i izazovima u kojma se društvo, organizacije i institucije suočavaju sa nezadovoljnim javnostima“ (demonstracije, štrajkovi, protesti, ulični neredi, navijački pohodi i tome slično).
Zatim, u šestoj skupini su „mega štetne krize“, to jest one koje izazivaju razornu štetu za celu zajednicu i šire okruženje, a ponekad i ceo kontinent, ili čak planetu (na primer u proleće 2020 zabeležena je najveća najezda skakavaca u poslednjih 25 godina koja je zahvatila istočni deo Afrike i predstavlja pretnju za bezbednost hrane u nekim zemljama koje su ionako najugroženije glađu). Ove krize su inače različitih, već pomenutih, vrsta, ali im je zajednički imenitelj to što su izuzetno velike i rasprostiru se na ogromnoj površini.
Sedmo su krize izazvane „akcijama različitih političkih organizacija“ (tu spadaju na primer mirni protesti koji su doveli nakon višemesečnih „šetnji“, pod rukovodstvom opozicije, promenu vlasti u Srbiji 2000 godine).
Potom, osmo, krize izazvane „nasiljem na radnom mestu“ koje mogu da dovedu do potpunog ruiniranja organizacije, institucije, kompanije, konzorcijuma i tome.
I na kraju, deveta grupa kriznih situacija, su one izazvane „glasinama i neistinitim informacijama (lažne vesti)“ koje mogu da isprovociraju neželjene i čak spontane, neplanirane, „akcije/reakcije“ podstaknute panikom (stampeda, histerične ispade pojedinaca i grupa na javnim mestima, ulično nasilje neformalne gomile).
Prirodna katastrofa ili zlonamerna kriza?
Ukoliko uzmemo navedenu klasifikaciju kao osnov za svrstavanje pandemije izazvane virusom KOVID 19, sa kojom se cela planeta susreće tokom zime i proleća 2020 godine, tada ćemo uočiti da imamo stanovitih problema sa predloženim vrstama kriznih situacija, tačnije da pandemija može biti posmatrana sa više različitih strana.
Zašto je uopšte važno bilo kakvo svrstavanje pandemije? Pa stoga što bi tada novinari imali solidniju osnovu za kreiranje fokusa izveštavanja, što je jako važno, posebno u takozvanom „solution journalism“, za koje se danas zalaže moderno novinarstvo.
Dakle, na prvi pogled KOVID-19 pandemiju bi mogli svrstati u prvu grupu „prirodnih katastrofa“ ukoliko je zaista reč o zarazi koju su pokrenuli u Vuhanu na pijaci šišmiši, ali i u drugu grupu „zlonamerne krize“ koje su izazvali pojedinci dozvolivši iz nekog razloga da veštački proizveden virus izađe iz laboratorijskih uslova (mnoge zemlje poslednjih dana traže da se ispita poreklo virusa i apostrofiraju Kinu koja navodno nije dala jasne dokaze da je virus prirodan), ili u četvrtu grupu „krize izazvane ljudskim propustom“ dakle da je reč o nekoj neopreznoj osobi kojoj je virus „pobegao“ iz laboratorije, ili naprosto nije upozorila na vreme da je reč o opasnom virusu i na kraju jedino je sigurno da ovu pandemiju možemo svrstati u šestu grupu „mega-štetne krize“, jer je pogodila sve sfere javnog (privreda, zdravstvo, kultura, obrazovanje, sport) i privatnog života (ostanak bez posla, ostanak bez sredstava, razboljevanje i na žalost i smrt) u gotovo svim zemljama u svetu.
Još su to samo nagađanja kojem tipu krizne situacije pripada pandemija KOVID-19 i šta je njen pravi uzrok, a šta će sve biti posledice. Procenama, ali i nagađanjima preplavljen je posebno Internet. Na žalost, tabloidno novinarstvo je ove alternativne vrste krize „prigrlilo“ i eksploatiše ih s ciljem da tiraže podigne do maksimuma. Mnogo je, međutim, problematičnije da na te poluproverene i neproverene informacije nisu imuni ni svi ostali mediji. Ekspanzija stavova, mišljenja, ukazivanja, predviđanja i procenjivanja raznih infektologa, virusologa, biohemičara, pandemiologa, i svih mogućih „-ologa“ prelila je Internet i tradicionalne medije. Kako se snaći i kao novinar/novinarka i kao auditorijum, odnosno korisnik novih digitalnih medija? Pitanje je sa kojima se susreću milioni danas, a odgovor nije ni malo jednostavan.
Novinari nisu pronasli „drugi” kredibilan izvor
Novinari imaju posebnu odgovornost. Najpre treba da prepoznaju ciklus krize da bi na adekvatan način tražili izvore, obradili informaciju i plasirali je auditorijumu. Pratiti ritam krizne situacije osnovni je novinarski zadatak, jer u svakom od perioda informacije su drugačijeg fokusa i „tona“ bilo da je reč o 1. periodu najave krize/nagoveštajni period; 2. periodu vidljivog nastanka; 3. periodu eskalacije; 4. periodu smanjenja krize; ili na kraju 5. završetku krize prema Timothy Coombs, W.
Istovremeno ključni zadatak je i, shodno ritmu krize, odabrati kredibilan izvor informisanja, a da nisu uvek to samo vladini izvori i članovi kriznog štaba, što je naravno primarni izvor informacija u kriznim situacijama. Pošto profesija nalaže da se sve mora sagledavati iz najmanje dva različita ugla, pa time i izvora, mora se naći i „drugi“ izvor. Kako to učiniti u slučaju pandemije? Na oba pitanja novinari nisu adekvatno odgovorili. Niti su pratili ritam krize, niti su našli kredibilan „drugi“ izvor. Ako su auditorijumu i ponudili „drugi“ izvor to su uglavnom bili sumnjivi eksperti sa pozicije „teorije zavere“ (tabloidi), ili je reč o osobama koje su davno izašle iz profesije, (tačnije veoma stare osobe), i nisu više dovoljno relevantan izvor (kredibilni mediji).
Da zaključimo i samo osnovni monitoring medijske ponude u doba kovida 19 pokazao je koliko su mediji nespremni za zahtevan zadatak izveštavanja u doba kriza, a one su sve češće. Vreme je da se novinari obrazuju za ispunjavanje tog zadatka. Samo na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i odseku za Novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Podgorici studenti imaju priliku da slušaju kurs o izveštavanju u kriznim situacija, na svim ostalim studijama novinarstva na Zapadnom Balkanu takvih obaveznih ili izbornih predmeta nema. Valjalo bi uvesti takve kurseve kao obavezne na medijskim studijama i kao deo doživotnog obrazovanja organizovati treninge izveštavanja u kriznim situacijama.
Molimo Vas pročitajte pravila o komentiranje ili preuzimanje.
Napomena: Mišljenja i stavovi u ovom članku su od autora i ne odražavaju stavove Instituta za komunikaciske studije ili donatora.
