To što se u poslednjih 50 godina beleži rast temperature za 0,5 stepeni godišnje u mernim stanicama van gradova, a takav trend se beleži i u samim gradovima, na one koji planiraju razvoj gradova ima minimalnog uticaja. Profit ipak deluje stvarnije, i oseća se pod prstima.
Bio je to jedan od prvih vrelih junskih dana ove godine u Novom Sadu. U parku iza Rektorata Univerziteta u Novom Sadu, gde su prof. dr Stevan Savić i njegovi saradnici parkirali mobilnu stanicu za merenje temperature i drugih parametara, odista je bilo podnošljivo (ako se ne računaju komarci!); van hladovine brojnih stabala topola bilo je, blago rečeno, nesnosno.
Dr Savić je redovni profesor na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo (Katedra za geoekologiju) Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i njegova oblast naučnog istraživanja je - urbana klimatologija.
„Urbana klima je, jednostavno govoreći, klima gradova, a to je zapravo modifikovana klima u odnosu na prirodnu sredinu“, objašnjava mi ovaj urbani klimatolog.
Iako jedan od malobrojnih parkova u Novom Sadu, ovaj na univerzitetskom kampusu nema zagarantovan opstanak u sadašnjim gabaritima.
Dok mi profesor Savić priča o rastu temperature u gradu, sve vreme razmišljam o podatku da je Novi Sad u poslednjih pet godina kroz izmene planske dokumentacije izgubio sedam parkova (!) i velikih zelenih površina na uštrb – jasno - izgradnje novih stambenih kompleksa i poslovnih prostora.
Novi Sad se ne suočava samo s posledicama klimatskim promena, što je globalni fenomen, već i sa nerazumnim potezima gradskih vlasti, koji život građana u drugom po veličini gradu u Srbiji sve viši čini teško podnošljivim.
Pogotovo leti.
Poslednjih godina, u vreme izraženih toplotnih talasa, između najurbanizovanijih sredina u Novom Sadu i prirodnih sredina u okolini grada, razlika u temperaturi, pogotovo noću, može da bude između osam i ček deset stepeni, kaže mi profesor Savić.
Povećanje temperature u gradovima, dodaje, posledica je sve izraženije urbanizacije, dok klimatske promene samo dodatno doprinose rastu temperature na globalnom nivou, i isto tako doprinose da u gradovima bude još veća temperatura – pre svega usled kombinacija veštačkih površina i visokih objekata.
I sve očitijeg manjka zelenih površina.
„U Novom Sadu se značajno smanjio broj zelenih površina. Ostale su zelene površine uz veće saobraćajnice i infrastrukturne koridore i nešto parkova koje možemo nabrojati na prste dve ruke, dok, primera radi, samo Beč ima nekoliko stotina parkova“, primećuje Ana Ferik-Ivanović, predsednica Društva arhitekata Novog Sada.
Proletos, baš nekako u vreme kad se grad testerama surovo obračunavao sa dragocenom zelenom oazom na obali Dunava, isti taj grad, koji je po istraživanju Mreže "Pošumimo Vojvodinu" na devetom mesto po površini šuma (u hektarima), a na 12. po intenzitetu šumovitosti među gradovima i naseljima u Vojvodini – u, pastesad, najmanje pošumljenoj regiji u Evropi! - zaslužio je titulu „Evropski grad šuma“!? Koliko jedan grad baš mora da zasere pa da ne bude u konkurenciji sa sticanje ovakve titule?!
Ta oaza, Šodroš, „pluća grada“ i stanište brojnih vrsta ptica, zbog najavljene izgradnje novog mosta preko Dunava pretrpela je veliko uništenje – za sada je, procena je, posečeno oko 50 stabala a izvesno je da će seča biti nastavljena kad počnu radovi na mostu - i to upravo od onih koji će se tokom ove godine na sve strane hvaliti titulom „Evropskog grada šuma“. Ekolozi koji su mesecima kampovali i tako pokušavali da odbrane Šodroš jesu pokazali istrajnost – baš kao i gradske vlasti u nameri da se pripremi teren za izgradnju mosta (koji je, tvrdi se, „trojanski konj“ za izgradnju novih milion kvadrata stanova i ostalog prostora u projektu kolokvijalno nazvanom „Novi Sad na vodi“!).
Ako gradskim ocima nije problema da poseku šumu, što bi im bio problem da investitorima aminuju projekat u kome zelenilo, u najboljem slučaju, stoji samo na papiru. Kao i parking mesta.
Uprkos tome što urbano podruje Novog Sada danas ima bar 100.000 stanovnika više nego pre 20 godina, i po broju onih koji se u njega doseljavaju jedini može da parira Beogradu, nekad mirna vojvođanska varoš „po meri čoveka“ upravo je u poslednjoj deceniji pretvorena u grad iz koga se beži kad god se ukaže prilika; makar vikendom, uglavnom na Frušku goru, koja, opet, rapidno gubi vekovni status guste i bogate šume; šume se, pod okriljem države i SPC besomučno seku.
Prenaseljen, sa saobraćajnom infrastrukturom koja se sve teže nosi sa drastično uvećanim brojem automobila, dočim zastarela komunalna infrastruktura nema kapaciteta za sve više novih zgrada i novih stanovnika; u dobrom delu godine prezagađenog vazduha, sa visokim letnjim temperaturama i na sve strane okovan betonom, Novi Sad i dalje takav pojedincima nudi ono što njihove daleko zdravije za život matične sredine ne nude: kakvu-takvu perspektivnost.
Život u Novom Sadu postao je, tako, očito vredan trpljenja i svojevrsnog mazohizma. Političari to pak gledaju kroz svoju optiku i s ponosom ističu kako je grad već godinama „veliko gradilište“.
Koji je obim stanogradnje u Novom Sadu? Evo, pored već skoro 200.000 postojećih stambenih jedinica, u 2022. bila je aktuelna izgradnja još oko 10.000 stanova – samo u toj godini započeti su radovi na oko 3.500 stanova.
Izvor: pixabay.com
Urbanizacija u Srbiji je u poslednjih pedesetak godina dovela do znatnog povećanja procenta izgrađenosti u gradovima - sa 1,06% ukupne površine pod objektima u 1975. godini na 1,97% u 2014, predočava mi prof. dr Slobodan Milutinović, redovni profesor na Fakultetu zaštite na radu u Nišu, čija je uža oblast interesovanja urbanizacija i održiv urbani razvoj.
Istovremeno, o zelenim površinama sve se manje vodi računa.
„U poređenju sa evropskim gradovima, gradovi u Srbiji imaju gotovo zanemarljivu količinu ukupne zelene površine u odnosu na ukupno urbano područje. Na primer, Stokholm i Frankfurt imaju 68%, odnosno 52% zelenih površina, dok su Kragujevac i Subotica jedva blizu 5%. Plan generalne regulacije sistema zelenih površina za Beograd, usvojen 2019. godine u okviru Projekta ’Zelena regulativa Beograda’, predviđa povećanje površine pod zelenilom (šume i javne zelene površine) sa sadašnjih 12,38% na 22,74%. Međutim, nezavisno od statističkih podataka, praksa pokazuje da zelene površine ne predstavljaju prioritet gradskih vlasti u eri investitorskog urbanizma u kojoj živimo. Planovi ozelenjavanja, iako postoje, ne sprovode se, a postojeće zelene površine su fragmentirane, slabo se održavaju ili obnavljaju.“
Po stranu značaj zelene infrastrukture za rekreaciju, dečiju igru, ili estetski i duhovni doživljaj gradskog prostora, zelenilo u gradovima je, ističe profesor Milutinović, važan katalizator lokalne klime i nivoa zagađenosti vazduha.
„U uslovima ekstremnih temperatura i toplotnih talasa kojim ćemo sve više biti izloženi, temperatura na osenčenim površinama je znatno niža i u njima je prijatnije nego na otvorenom. Zelenilo zbog infiltracije u zemljište omogućava bolju regulaciju padavinskog oticaja i, samim tim, sprečava negativan uticaj ekstremnih padavina i bolji tretman otpadnih voda. Zelene površine su naročito značajne u gradovima koji zbog nagnutosti terena ili karaktera zemljišta imaju probleme sa erozijom i klizištima: ozelenjene površine sprečavaju eroziju zemljišta i sprečavaju klizišta. Konačno, ozelenjene površine stvaraju uslove za podršku usluga ekosistema u gradovima, uključujući biodiverzitet, biološku zaštitu i polinaciju.“
“Bolje lečiti nego sprečiti“
Padavinski oticaj. To je termin koji su u Novosađani, iako im to nije bio prvi put u poslednjih nekoliko godina, u maju ove godine na bolan način spoznali, kada je za desetak minuta na grad pala enormna količina padavina koja je prouzrokovala da u dobrom delu grada ulice budu poplavljene. Uprkos prilično jasnim upozorenjima da nas u budućnosti čekaju sve ekstremnije vremenske neprilike, novosadski gradonačelnik Milan Đurić ne smatra da je pametno – štaviše, da nije isplativo – investirati u ojačavanje kapaciteta za prijem tolike vode, pa lakonski zaključuje da se više isplati da se građanima - nadoknađuje šteta!
Takve ekstremne padavine, koje su nedavno dovele do poplava u mnogim sredinama u Srbiji, efekti su klimatskih promena, smatra profesor Milutinović , i u takvim uslovima postojeća infrastruktura za odvođenje atmosferskih otpadnih voda, projektovana za neke druge, blaže uslove, nije u mogućnosti da prihvati oticaj i dolazi do poplava. Problem je u tome, ističe ovaj stručnjak, što se ta infrastruktura još uvek projektuje za padavinske uslove koje smo imali onda kada klimatske promene nisu bile ovako izražene.
„Još jedan veliki problem je popločavanje gradova vodonepropusnim zastorom. Više asfaltiranih, betoniranih ili popločanih površina znači manju mogućnost da se atmosferske padavine infiltriraju u zemljište i time smanji opterećenje infrastrukture za odvođenje atmosferskih otpadnih voda“, ističe profesor Milutinović.
U Srbiji, barem, ne stiče se utisak da posledice drastičnih promena globalne pa i klime u gradovima ikoga ozbiljno zabrinjavaju, iako se one već odražavaju na kvalitet života, pa i zdravlja stanovništva.
Urbana klimatologija, kojim se bavi profesor Stevan Savić, treba upravo da služi javnom zdravlju tako što bi naučnici svojim predlozima doprineli da se poboljša situacija i da se građani bolje adaptiraju na nove klimatske prilike.
Istraživanja mogu da pokažu urbanistima i lokalnim vlastima gde greše sa urbanizacijom, napominje profesor Savić koji priznaje da sa tim baš i nema pozitivna iskustva.
„Greši se sa velikom koncentracijom veoma visokih objekata na veoma malom prostoru“, ukazuje profesor Savić, „i potrebno je tačno znati kako uklopiti kombinaciju zelenih i izgrađenih površina da bi se dobila optimalna temperatura.“
Profesor Slobodan Milutinović navodi da je Ministarstvo zaštite životne sredine pripremilo nacrt Nacionalnog plana prilagođavanja na klimatske promene, koji se nalazi na javnoj raspravi. Jedan broj lokalnih samouprava takođe je usvojio lokalne planove adaptacije. Međutim, ovi planovi, napominje profesor Milutinović, ne sprovode se. Dobar primer za to je plan adaptacije na izmenjene klimatske uslove za Grad Beograd, koji je usvojen 2015. godine i nikad nije implementiran.
„Potpisivanjem Sofijske agende Srbija je preuzela obavezu sprovođenja Zelene agende EU, koja između ostalog, podrazumeva razvoj zelenih i klimatski odgovornih politika. Po mom mišljenju, najveći problem ipak predstavlja nedovoljna svest kreatora javnih politika o neophodnosti sagledavanja svih javnih politika kroz prizmu ublažavanja i adaptacije na izmenjene klimatske uslove.“
Usvajanje raznoraznih akata i dokumenata je jedna stvar, ali prihvatanje klimatske promene u stvarnosti je očito nešto sasvim drugo. Ni to što se, kako nam predočava profesor Stevan Savić, u poslednjih 50 godina beleži rast temperature za 0,5 stepeni godišnje u mernim stanicama van gradova, a takav trend se beleži i u samim gradovima, na one koji planiraju razvoj gradova ima zanemarljivog uticaja. Profit ipak deluje stvarnije, i oseća se pod prstima.
Da nije tako, valjda bi institucije u Novom Sadu, pogotovo njegovo komunalno preduzeće koje prvo mora da reaguje u slučaju poplava u gradu, prihvatile poklon profesora Savića i njegovih kolega koji su preko jednog projekta obezbedili mrežu od 15 padavinskih stanica plus sistem za ranu najavu poplava.
Nikog to nije zanimalo. Fakultet je, koliko je imao novca, tu opremu održavao, a onda ju je posle 2-3 godine morao ugasiti. Tako je bilo i sa prethodnom.
Tekst je nastao u sklopu izdanja “Priča iz regije” kojeg provode Res Publica i Institut za komunikacijske studije, u suradnji s partnerima iz Crna Gora (PCNEN), Kosova (Sbunker), Srbije (Autonomija), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), i Albaniji (Exit News), u okviru projekta "Korišćenje novinarstva zasnovanog na činjenicama za podizanje svesti i suprotstavljanje dezinformacijama u medijskom prostoru" uz podršku Britanske ambasade u Skoplju.Ovo izdanje Priča iz regije također je napravljeno u partnerstvu između ICS-a i projekta UPSURGE, finansiran u okviru programa Horizon 2020. Europske unije prema ugovoru br. 101003818.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
