Dug period ekonomskog uspeha naučio je i Amerikance i Kineze da je brzi rast neizbežan, a njihova deca su na težak način naučila da nije tako. Dok se Amerikanci decenijama bore s psihologijom prekinutog uspona, Kina tek sada počinje da se budi za svoju novu stvarnost.
ČIKAGO – Tokom većeg dela protekle četiri decenije, pravac kojim se kretala Kina bio je jasan: sve je išlo napred. Početkom 1990-ih, BDP po glavi stanovnika u zemlji iznosio je jedva 300 dolara. Ali njeni gradovi uskoro će se ispuniti neboderima, autoputevima i metroima. Porodice koje su nekada brinule da li će imati dovoljno hrane počele su da kupuju stanove, automobile i pametne telefone. Deca su odlazila na univerzitete o kojima njihovi roditelji jedva da su mogli i da sanjaju. U roku od jedne generacije, Kina je postala članica Svetske trgovinske organizacije, bila domaćin Olimpijskih igara, izgradila najveću mrežu brzih železnica na svetu i postala centralni pokretač globalne ekonomije.
Brzi ekonomski rast nije samo povećao prihode, već je i preobrazio način na koji Kina vidi sebe i svoje mesto u istoriji. Posle onoga što Kinezi nazivaju „vekom poniženja“ – perioda strane dominacije, od Opijumskih ratova sredinom 19. veka do japanske invazije 1930-ih – Kina se od jedne od vodećih civilizacija sveta našla u borbi za opstanak. Ali „ekonomsko čudo“ poslednjih decenija nosilo je obećanje nacionalne obnove.
Promena raspoloženja bila je opipljiva. Kinezi su sve više mogli da gledaju na Amerikance, Evropljane i Japance ne kao na stanovnike bogatijeg sveta, već kao na sebi ravne. Pitanje više nije bilo da li će Kina stići ostale, već kada će postati vodeća ekonomija sveta.
Ali raspoloženje u Kini ponovo se promenilo. Kina je nesumnjivo ogromna ekonomija, proizvodna supersila i ozbiljan tehnološki konkurent. Ipak, nešto se promenilo na psihološkom nivou. Očekivanje automatskog napretka je nestalo. Rast je usporio, a bum na tržištu nekretnina, zbog kojeg su se mnoga domaćinstva osećala bogatijim, je zastao. Posao za diplomce sve je teže naći; brak i rađanje dece se odlažu ili napuštaju; a stroga zatvaranja tokom kovida 19, praćena njihovim naglim ukidanjem, oslabila su poverenje u rukovodstvo zemlje (naročito kod mlađih stanovnika gradova).
Za roditelje mlađih Kineza, naporan rad poklopio se s izuzetnom ekonomskom transformacijom. Ali mladi danas imaju dobar razlog da strahuju da im ni izuzetni napori možda neće doneti ni običan život. Ishodi često bolno zaostaju za očekivanjima s kojima su mlađi Kinezi vaspitani.
Izvor: Magnific
Kina nije usamljena u tome. Između 1947. i 1969. godine, realni (prilagođen inflaciji) medijalni prihod porodica u Sjedinjenim Američkim Državama gotovo se udvostručio. Za milione porodica, odraslo doba značilo je stalno poboljšanje životnog standarda: bolje poslove, veće plate i razumno očekivanje da će njihova deca imati iste ili bolje mogućnosti. Amerika je pobedila u Drugom svetskom ratu, izgradila dominantnu ekonomiju sveta, poslala čoveka na Mesec i nametnula se kao lider slobodnog sveta.
Ali ova priča počela je da se raspada 1970-ih. Prihodi su stagnirali, a nezaposlenost je skočila na 8,5% 1975. godine, ostavivši gotovo osam miliona Amerikanaca bez posla. Naftni šokovi, inflacija i ponovljene recesije stvorili su osećaj da izuzetna posleratna ekonomska mašinerija više ne funkcioniše kao nekada, a Vijetnamski rat i potom afera „Votergejt“ narušili su poverenje Amerikanaca u establišment.
Promena u nacionalnoj psihologiji bila je dramatična. Godine 1964, 77% Amerikanaca izjavilo je da veruje da savezna vlada uvek ili većinom postupa ispravno. Samo deceniju kasnije, taj broj je pao na 36%, a do kraja 1970-ih iznosio je oko 25%. Amerika je i dalje bila izuzetno bogata i moćna, ali osećaj stalnog uspona je nestao. Godine 1979, američki predsednik Džimi Karter u svom poznatom govoru ocenio je da zemlja pati od „krize poverenja“. Amerikanci su izgubili veru.
Uprkos dubokim razlikama u političkim institucijama i istoriji, period dugotrajnog ekonomskog uspeha naučio je i Amerikance i Kineze da je brzi rast neizbežan, a njihova deca su na težak način naučila da to nije tako.
Pitanje s kojim se Kina danas suočava jeste šta se dešava kada napredak postane sporiji, neravnomerniji i manje preobražavajući. Može li se društvo naviklo na izuzetan rast prilagoditi običnijim stopama ekonomskog napretka? Iskustvo Amerike pokazuje da takve tranzicije mogu ostaviti trajan psihološki trag: manje poverenja u institucije, manje vere da će svaka generacija živeti bolje od prethodne i manje uverenja u moć individualnog truda da omogući društvenu pokretljivost.
Otprilike tri četvrtine Amerikanaca danas veruje da će današnji mladi biti finansijski u lošijem položaju od svojih roditelja. Godine 2014, 38% je izjavilo da naporan rad i odlučnost nisu garancija uspeha, naspram 28% deceniju ranije. A 2026. godine, 50% Amerikanaca izjavilo je da američki san – ideja da naporan rad omogućava ljudima da napreduju – više ne važi.
Ekonomski uspeh nije samo materijalne prirode. On ljudima daje i osećaj nade i pravca. Naravno, Kina i SAD su veoma različita društva, a Amerikanci su bili mnogo bogatiji kada je njihov posleratni uspon počeo da posustaje. Ali obe zemlje se suočavaju s verzijama istog problema: kako se nositi s krajem izuzetnog.
Dok se Amerikanci decenijama bore s psihologijom prekinutog uspona, Kina tek sada počinje da se budi za svoju novu stvarnost. Većina društava može da se prilagodi sporijem rastu, ali široko rasprostranjeno uverenje da trud više nije važan predstavlja mnogo veći izazov.
Autorska prava: Project Syndicate, 2026. www.project-syndicate.org
Akademski blog ResPublica Instituta za komunikacijske studije sarađuje s Project Syndicate, globalnom veb-platformom koja objavljuje analize vodećih svetskih mislilaca i inovatora iz oblasti ekonomije, politike, zdravstva, tehnologije i kulture. ResPublica bira tekstove s njihove platforme i ponovo ih objavljuje.
Napomena: Ovaj tekst je preveden s engleskog jezika uz pomoć veštačke inteligencije.
