Prof. Dr. Dubravka Valić Nedeljković
Govor mržnje opšte mesto u javnom diskursu na Balkanu.
Ružne reči, insinuacije, etiketiranje, iznošenje lažnih informacija o ličnostima u javnom diskursu bez ikakvih ograda bilo da je reč o medijima ili skupštini, odnosno javnim debatama, zatim porukama na društvenim mrežama i ostalom javnom prostoru je postao više standard, nego ekscesni slučaj na Zapadnom Balkanu.
Uprkos postojanju kako etičkih kodeksa, tako i zakonske zaštite govor mržnje je deo svakodnevice i to bez ikakvih ustručavanja u javnom prostoru. Ovaj blog je posvećen upravo toj našoj “neodgovornosti” prema izgovorenom u javnom diskursu. “Ubi me prejaka reč” pevao je davno Branko Miljković kao i mnoge koji su postali žrtve “govora mržnje” u javnoj komunikaciji i nikada nisu uspeli da se oslobode tereta izgovorenih uvreda, laži, etiketiranja, pa čak kada su svoju ispravnost i dokazali na sudu javno mnjenje ih nikada, po pravilu, ne rehabilituje. Dakle nije stvar u tome da se “govor mržnje” kažnjava, već da se on prevenira. To je jedan od veoma važnih zadataka medijskog opismenjavanja mladih, građana i građanki.
Kodeksu novinara
Prvi nivo zaštite od govora mržnje kada su mediji u pitanju bilo da je reč o onima tradicionalnim ili novim digitalnim su takozvani profesionalni etički kodeksi. U Kodeksu novinara Srbije govor mržnje se spominje samo u poglavlju IV “Odgovornost novinara”.
“1. Novinar je, pre svega, odgovoran svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima. Tu odgovornost ne sme da podredi interesima drugih, a posebno interesima izdavača, vlade i drugih državnih organa. Novinar se mora suprotstaviti svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja.” u Smernici 3 dodatno se navodi “Nedopustivo je kolokvijalno, pogrdno i neprecizno nazivanje određene grupe.”
U Kodeksu novinara/novinarki Crne Gore mnogo se opširnije definiše „govor mržnje“ na stranici 13 ovog dokumenta u Smjernicama za načelo 4 pod 1.4 “Govor mržnje” se navodi “(a) Mediji ne smiju da objavljuju materijal namijenjen širenju neprijateljstva ili mržnje prema osobama zbog njihove rase, etničkog porijekla, nacionalnosti, vjeroispovijesti, pola, seksualne orijentacije, rodnog identiteta, fizičkih i mentalnih stanja ili bolesti, kao i političke pripadnosti. Isto važi i ako postoji velika vjerovatnoća da bi objavljivanje nekog materijala izazvalo prethodno navedeno neprijateljstvo i mržnju. (b) Novinar/novinarka mora izbjegavati objavljivanje detalja i pogrdne kvalifikacije o rasi, boji kože, etničkom porijeklu, nacionalnosti, vjeroispovijesti, polu, seksualnoj orijentaciji, rodnom identitetu, fizičkom i mentalnom stanju ili bolesti, porodičnom statusu, kao i političkoj pripadnosti, osim ako to nije u javnom interesu. (c) Novinar/novinarka posebno mora voditi računa da ničim ne doprinese širenju mržnje kada izvještava o događajima i pojavama koji u sebi sadrže elemente mržnje.Obaveza je novinara/novinarke da poštuje druge države i nacije.”
U Kodeksu časti Hrvatskih novinara pod tačkom 13 “Temeljna ljudska prava i slobode” navodi se “Novinari u svom djelovanju poštuju, štite i promiču temeljna ljudska prava i slobode, a osobito načelo jednakosti svih građana. Posebna se odgovornost očekuje kad se izvještava ili komentira prava, potrebe, probleme i zahtjeve manjinskih društvenih skupina. Informaciju o rasi, boji kože, vjerskoj ili nacionalnoj pripadnosti, životnoj dobi, spolu, seksualnoj orijentaciji, rodnom izražavanju, bilo kojoj fizičkoj ili mentalnoj osobini ili bolesti, bračnom stanju, životnom stilu, društvenom položaju, imovinskom statusu ili razini obrazovanja novinar navodi samo ako je ona izrazito relevantna u kontekstu u kojem se iznosi. Nedopustivo je koristiti stereotipe, pejorativne izraze, ponižavajuće prikazivanje, kao i svaki drugi oblik izravnog ili neizravnog poticanja ili podržavanja diskriminacije”.
Tako je i u svim ostalim etičkim profesionalnim kodeksima u zemljama Zapadnog Balkana, pa i u svetu, koji se baziraju na osnovnom dokumentu ovog tipa takozvanoj “Minhenskoj deklaraciji” iz 1971. godine. Naime predstavnici sindikata novinara šest članica Evropske zajednice usvojili su “Deklaraciju o pravima i obavezama novinara Evropske zajednice” (Lorimer, 1998, 156-158) na osnovu koje su zatim pojedinačno sopstvene kodekse kreirala mnoga nacionalna udruženja novinara ali i neke medijske kuće - interna pravila ponašanja. Naravno da je kovanica “jezik mržnje” ušla u javnu upotrebu mnogo decenija kasnije ali model je prepoznat još u ovom dokumentu sačinjenom pre tačno pola veka.
Zakonodavstvo svih zemalja prepoznaje “uvredu” i tu se radi o veoma kontroverznom i osetljivom “deliktu”. Citiraćemo stoga objašnjenje veoma poznatog sudije iz Srbije Miše Majića:
“Kada je o krivičnom delu uvrede reč, stvari nisu tako jednostavne kao što ponekad može izgledati. Ono zbog čega postoje oprečni stavovi u sudskoj praksi, nalazi se sadržano u stavu 4. čl. 170 Krivičnog zakonika. Naime, ovde se između ostalog navodi da se neće kazniti za delo uvrede učinilac ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja. Dakle, sud koji sudi bi, ceneći sve okolnosti slučaja morao da proceni da li je izjava, koja je čisto objektivno posmatrano uvredljiva (tužilac je “lažov”), data u konkretnom slučaju u odbrani prava ili zaštiti opravdanih interesa, te da li način izražavanja i druge okolnosti, ukazuju da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja. Potrebna je dakle kumulativna ispunjenost oba ova elementa (okolnosti + namera)”.
Pošto je i ovo “opšte mesto” u svim sudskim praksama širom Balkana smatramo da smo osnovne dileme o tome da li je u etičkoj i zakonodavnoj praksi “obrađen” govor mržnje razrešili. A zašto je onda “govor mržnje” i dalje izuzetno prisutan u javnom diskursu i kako ga ograničiti? Na ova pitanja odgovr ni malo nije jednostavan. Jedan od mogućih ponudila je u svom advokasi spotu nevladina organizacija Buka iz Sarajeva koji je za samo nekoliko dana dosegao milionih pregleda.
Kreativno ukazivanje na “prevršenu meru”
Prenosimo samo deo teksta ovog igranog spota kao primer sveopšte neodgovornosti u jezičkim izborima kojima svedočimo svakodnevno:
“- Dat ćeš mi teleću koljenicu svinjo debela.
- Hoćeš li ovu od pola kile, ili kilu kurvo turska.
- Bit će u redu ova od pola kile pederčino četnička.”
Marija Janković, novinarka BBC-a 12. april 2021. u tekstu “Hejt Sloveni i Balkan: Kako je himna Jugoslavije inspirisala borbu protiv govora mržnje” navodi: „Kao inicijalna inspiracija za spot poslužila je pesma Hej, Sloveni, koja je gotovo pola veka bila himna nekadašnje Jugoslavije” kaže za BBC Aleksandar Trifunović, direktor Buke i dodaje:
“Ovoga puta smo odlučili da se protiv govora mržnje borimo kao što se vakcina bori protiv korona virusa - morate ubaciti delić virusa u vakcinu, da bi ona ubila virus. ‘Tako smo i mi morali da ubacimo delić govora mržnje da bismo se borili protiv njega.”
Izvor: bird.tools
Čini se da je spot zaista jedno od mogućih rešenja protiv govora mržnje jer je emitovan na komunikativnom kanalu – internetu, koji je blizak mladima, dakle to jeste prevashodno mesto “boravka” ciljne grupe koju treba osvestiti i naučiti da prepoznaje “govor mržnje” i da mu se suprotstavi i što je na kreativan i sarkastičan način ogolio i jasno pokazao koliko smo u javnom govoru potpuno izgubili osećaj za dobar ukus, pristojnost i komuniciranje čiji bi cilj trebalo da bude dijalog i debata, a ne vređenje i omalovažavanje drugog i drugačijeg.
Ništa to nije od juče
U suštini sve je počelo još pre trideset godina kada su novinski natpisi u medijima na teritoriji cele prethodne Jugoslavije “pucali iz svih raspoloživih jezičkih sredstava“ ili kako je to naš poznati sociolingvista prof. dr Ranko Bugarski svojevremeno u knjizi “Jezik od mira do rata” elaborirao tezu da se na teritoriji prethodne Jugoslavije prvo pucalo rečima pa onda topovima. Podsetimo se i ratnog izveštavanja devedesetih prošlog veka. Svaka strana u sukobu onu drugu je u medijskim izveštajima sa ratišta nazivala najpogrdnijim rečima i izrazima od onih iz istorijskog vokabulara poput “ustaše”, “četnici”, “balije” pa do mnogo zloslutnijim poput “Alijini silovatelji i mrzitelji”, aludirajući na političara Aliju Izetbegovića koji je bio lider bosanskih Muslimana ili Bošnjaka kako su se kasnije samoidentifikovali.
Dakle to što je tada započela medijska industrija nastavlja se i danas dodatno osnaženo i mogućnošću koje pružaju nove digitalne tehnologije da i sami korisnici mogu da ostavljaju komentare na tekstove objavljene u onlajn izdanjima tradicionalnih medija ili na portalima novih medija, odnosno da se oglase na društvenim mrežama. Sama mogućnost skrivenog identiteta i nepostojanja jasne granice izmedju privatnog i javnog u onlajn sferi doprinela je da su mnogi zaboravili na uljudnost u komunikaciji.
“Ulični žargon i psovački rečnnik odomaćili su se u javnoj komunikciji, u parlamentu, u političkom životu uopošte. Tu neće biti posredi tek nedostatak jezičke ili političke kulture, nego smišljena politika verbalnog nasilja” (Ranko Bugarski, NIN, 19.11.2020 strana 20). Reč je o uspostavljanju moći jezičkim izborima koju političke vladajuće elite praktikuju svakodnevno u komunikaciji sa novinarima, javnostima, političarima.
Model javne komunikacije koji su uspostavili postaje model “dobre” prakse i drugima, obrazac po kojem je sve dozvoljeno, bez obzira da li prelazi granice osnovne pristojnosti i ulazi u područje otovrenog verbalnog nasilja. Ukoliko se ne sankcionišu izjave poslanika u Skupštini poput ove Voislava Šešelja, koja je jedne od bezbroj primera govora mržnje za govornicom najdemokjratskijeg tela svakog društva, tada se ne može očekivati da u javnoj komunikaciji na drugim mestima budu prisutni drugačiji modeli komuniciranja: “Znate, čuli ste za Snežanu Čongradin, vrlo je ružna, ružnija čak i od Staše Zajović. Staša Zajović je starleta prema njoj. Ova liči na mungosa. Pravi mungos, očiju mi. Ta Snežana Čongradin, koja liči na mungosa, zamislite piše...”.
A onlajn zajednica šta ona piše?
Niko se više ne uzbuđuje na izjave za skupštinskom govornicom koje vređaju sve one koji nismo mi jer su postale deo svakodnevnog “poslaničkog repertoara” i borbe “za bolje sutra”. Onlajn zajednica još manje mari za etikeciju u javnom govoru. Ovakve objave na tviteru su deo svakodnevne ponude govora mržnje i izražavanja netrpeljivosti prema neistomišljenicima pa čak kada i osuđuju govor mržnje:
Postoji li model koji se sledi bez imalo zadrške?
Govor mržnje ima jasne obrasce i na eksplicitnom i na implicitnom nivou, to jest i kad je sadržaj i kada je forma u pitanju. Sadržaj je lako prepoznatljiv pre svega u leksici koja je opscena i opskurna i nije primerena javnom govoru ali ju je najlakše indentifikovati i ako postoji želja da se isključi iz javne komunikacije jednostavnom moderacijom komentara korisnika na nekom njuz portalu ne puštati takve sadržaje, odnosno svako ko ne želi da mu se zagađuje “lični prostor” može da blokira na tviteru osobe koje seju govor mržnje ili da ih isključi sa liste prijatelja na fejzbuku. Leksička agresivnost uglavnom izostaje u tradicionalnim medijima sa izuzetkom tabloida.
Prema istraživanju CEPROMa „Komunikativna agresija u Srbiji 2019“. “Agresivna komunikacija šest puta je prisutnija u onlajn sferi u odnosu na štampane medije jer je na informativnim portalima objavljeno čak 86 odsto problematičnih tekstova u kojima je prisutan govor mržnje, senzacionalizam i agresija (17.169 tekstova), dok je u dnevnoj štampi objavljeno 14 odsto (2795 tekstova).”
Mnogo je komplikovanija situacija sa narativima i diskursnim strategijama koje na implicitnom nivou šire mržnju i netrpeljivost prema drugom i drugačijem i u tradicionalnim i u novim medijima. Da bi se dekonstruisale diskursne strategije potreban nam je ipak naučni aparat i stoga pred istraživačima stoji veliki i ozbiljan zadatak da analiziraju javni govor “simboličkih elita” (termin Teuna van Deika) na Zapadnom Balkanu koje su dobrano doprinele komunikativn om zagađenju javnog prostora. U simboličke elite svrstavamo novinare, pisce, publiciste, reditelje, glumce i druge poslenike kreativne industrije jer su oni ti koji na suptilan način mogu da posreduju u ime političkih vladajućih nosilaca moći govor mržnje na način koji nije jasno prepoznatljiv pa stoga odbrambeni mehanizmi auditorijuma nisu u pripravnosti i često uopšte i ne reaguju.
Primera je bezbroj posebno u medijima. Dovoljno je da se bez komentara prenose reči učesnika u događajima koji šire govor mržnje, ili da se određenom događaju da publicitet koji ne zaslužuje svojim značajem jer ne predstavlja javni interes, odnosno da se određeni subjekti društvene prakse nikada u medijima direktno ne citiraju jer ne pripadaju vladajućim elitama, a drugi javnim nastupima prelivaju TV ekrane jer imaju moć u društvu da govore kad, gde, u kojim priliama i šta god im je na umu. Na primer u 14 analiziranih emisija centralnog televizijskog dnevnika javnog servisa Srbije Aleksandar Vučić je citiran 28 puta, prosečno dvaput u svakoj emisiji.
Ako je određena društvena grupa uvek prikazana u negativnom kontekstu bez obzira na njena stvarna istupanja u javnosti, činjenja, ili ne činjenja, tada je to takođe govor mržnje, što je uvek slučaj kada se govori o liderima opozicije na Zapadnom Balkanu. Nasuprot tome štedro se prenose izjave mladih lidera vladajuće partije koji koriste svaku priliku u Skupštini da govre negativno o opoziciji koje inače u nacionalnom parlamentu i nema. Tema nije bitna, važno je samo da se opozicija spomene u negativnom kontekstu, jer prvo, sednice se direktno prenose, a drugo, mediji i društvene mreže to posle obilato citiraju i popularnost raste: Luka Kebara “Pogledajte samo kako su bivši tajkunski političari poput gospodina Dragana Đilasa ili gospođe Marinike Čobanov-živku-morović Tepić, oni su među prvima govorili kako ta vakcina ne valja, kako naša država nije u stanju da nabavi te vakcine, a oni su među prvima potrčali da prime što pre tu vakcinu. I primili su od različitih proizvođača, članovi te njihove stranke, ta banana-partija, sloboda, pravda, kako se već zove, nebitna stranka”
Ko su ti označeni kao zgodna prilika za praktikovanje jezika mržnje?
Na Zapadnom Balkanu to su uvek isti subjekti, oni koji ne poseduju nikakvu društvenu moć, a zgodna su grupacija da se napadajući njih skloni pozornost javnosti sa mnogo značajnijih tema kao što su raznorazne nepodopštine onih koji tu moć imaju. Dakle osim opozicije tu su još i migranti, kritički nastrojeni prema vlasti novinari, marginalizovane grupe, nacionalne manjine, LGBT populacija.
Mediji imaju moć i obilato je koriste na Zapadnom Balkanu da proizvode i šire “moralnu paniku” i dodatno marginalizuju društvene grupe osuđujući ih uz obilato korišćenje govora mržnje kao simptome i uzročnike širih društvenih tenzija i nemoralnosti svake vrste bez obzira da li je reč o dezinformacijama, manipulativnim sadržajima ili lažnim vestima.
Obrasci su uvek isti, a u konkretnim primerima u pitanju su samo nijanse pojavnih oblika.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
