Kada bi danas bio održan referendum o ulasku Srbije u Evropsku uniju, 43 odsto građana bi odgovorilo „da“, protiv bi bilo 33 odsto, dok svaki deseti ne zna šta bi odgovorio. Četrnaest godina ranije, podrška članstvu Srbije u EU premašivala je 70 odsto.
Oktobra 2021. Slovačkoj evangelističkoj crkvi u Begeču, selu u blizini Novog Sada, stiglo je preteće pismo u kome se lokalnim Slovacima (njih je u selu oko 500) daje rok od dva-tri meseca da se isele u susedni Gložan, u kome većinski žive njihovi sunarodnici.
„Ako imate pameti odlazite! Ako nemate, čeka vas pakao kao naše Srbe na Kosovu! Lajčaku vodi tvoj smrad iz Begeča“, stajalo je, između ostalog, u rukom ispisanom pismu.
Neko je, očito, povezao tačke: Miroslav Lajčak je slovački diplomata, ali je i je 2020. imenovan za posrednika Evropske unije u dijalogu Beograda i Prištine.
Slovačka je, istine radi, jedna od pet članica EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova, a sam Lajčak, svi su se u to mogli uveriti, umereni je političar i čak govori srpski jezik sto puta bolje od, recimo, samozvanog pretendenta na srpski presto. Od EU je, međutim, dobio zadatak da vodi, za dobar deo Srba, bolan politički dijalog čiji se ishod odavno naslućuje. U merenju njegovih pozitivnih i negativnih strana, Lajčak, za pisca pretećeg pisma, prosto nije imao šansi: on predstavlja EU koja predvodi veliki broj zemalja koje su odavno naumile da Srbiji otmu Kosovo.
Pokroviteljstvo nad dijalogom Beograda i Prištine nije, međutim, jedini „greh“ EU u očima građana Srbije – njihovu percepciju o političkom entitetu koji deluje protiv Srbije i njenih interesa dopunjuje svrstavanje EU na ukrajinsku stranu u aktuelnom ratu te zemlje i Rusije.
Postoji i protivteža tom spisku „grehova“, a to je spisak dobrih dela EU prema Srbiji: on – taj spisak - je, ruku na srce, impresivan u meri da upravo zbog njih Srbija danas, u raznim aspektima, ni izbliza ne liči na onu s početka 2000-ih, od kada datira početak puta Srbije ka članstvu Srbije u Evropskoj uniji.
Ali, baš kao i kod Lajčaka - u vaganju dobrih i loših strana EU među građanima Srbije jasno je koja od tih strana preteže.
Ko je zapravo najveći donator
Prema nedavno objavljenom istraživanju Ministarstva za evropske integracije, kada bi danas bio održan referendum o ulasku Srbije u Evropsku uniju, 43 odsto građana bi odgovorilo „da“, protiv bi bilo 33 odsto, dok svaki deseti ne zna šta bi odgovorio.
Četrnaest godina ranije, podrška članstvu Srbije u EU premašivala je 70 odsto.
Neko bi ovde ukazao na podatak da je i u drugim državama evroentuzijazam opadao srazmerno dužini samog procesa pridruživanja, da bi, kao u Hrvatskoj, eruptirao kako je kraj tog procesa bio izvestan.
Posle 18 godina od početka procesa pridruživanja, ispodpolovična podrška građana Srbije članstvu u EU je donekle razumljiva i očekivana, ali je taj procenat, s obzirom na okolnosti, još i solidan.
No, „umor od pridruživanja“ samo je jedan razlog. Suprotno proklamovanom pro-EU strateškom opredeljenju gotovo svih srpskih vlada nakon 5. oktobra 2000. godine, sadašnjoj percepciji EU u Srbiji dosta su kumovali upravo političari i stranke u vlasti, uz značajno sadejstvo sa njima naklonjenim medijima i opozicijom.
Evo, barem u poslednjih deset godina, notorna je činjenica da aktuelna vlast u Srbiji nema problem s tim da javnosti, putem efikasnog i sebi potčinjenog medijskoj mehanizma, nametne teme i prioritete do kojih joj je veoma stalo, ali, po potrebi, i da inicira kampanju blaćenja neke nepodobne ličnosti. Ergo, da vlast želi da skoro svi građani Srbije podržavaju evropske integracije, da, štaznam, želi da skoro svi građani u evrocent znaju koliko iznose donacije – na srpskom: bespovratni novac – koje su članice EU odobrile Srbije – tako bi i bilo. Ljudi bi tu tabelu držali na zidu u svojim kućama, tik uz sliku svoga sveca.
Građani ne da ne drže na tom mestu tabelu s donacijama, nego i redovno pokazuju i da o tome ko je koliko donirao Srbiji u poslednje dve decenije, imaju potpuno drugačiju predstavu.
Prema zvaničnim podacima s kraja prošle godine, Evropska unija je od početka 2000-ih Srbiji donirala – dakle, poklonila! - 3,7 milijardi evra, i ubedljivo prednjači u donacijama Srbiji. U međuvremenu, taj iznos je i uvećan – nedavno su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i evropski komesar za susedsku politiku i proširenje Oliver Varhelji prisustvovali su potpisivanju prve tranše investicionog granta za deonicu pruge Beograd-Niš, u okviru finansijskog paketa Evropske unije za železnički Koridor 10, ukupne vrednosti oko 600 miliona evra.
(To se, inače, dogodilo dan nakon runde pregovora u Briselu između političkih predstavnika Srbije i Kosova, održane 27. februara, i gde je na stolu bio tzv. nemačko-francuski predlog (iza kojeg, zapravo, stoje sve članice EU) o putu ka normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Dosta je indikativno da je čak i posle ovog čina velikodušnosti EU, u većinskom slovačkom selu Kisač, u, opet, neposrednoj blizini Novog Sada, dva puta osvanuo grafit „Ubi Slovaka“; ispostavilo se da je autor maloletnik, ali se o motivima ništa ne zna.)
Izvor: europeanwesternbalkans.com
Ako biste i posle ove izdašne donacije za brzu prugu od Beograda do Ništa pitali građane ko je najveći donator Srbije, opravdano slutim da bi odgovor bio kao i svih poslednjih godina - Rusija i Kina. Istina je da te dve države na listi donatora nemaju ni izbliza značajnije mesto.
Rođenje anti-zapadnog narativa
Masmediji bliski vlastima već godinama plasiraju svojoj publici oštru podelu na, kad je odnos prema Srbiji posredi, „dobre“ i „zle“ zemlje; prijateljske i one koje to nikao nisu. To za rezultat ima ne samo uverenje građana o tome da najviše donacija Srbiji stiže iz prijateljskih Rusije i Kine – ne, ne stiže! - već i svesno prihvatanje kao prijateljskog čina nečega što niko od njih privatno to tako ne bi smatrao – ne baš povoljno zaduživanje Srbije kod kineskih banaka za izgradnju infrastrukturnih projekata, koje pritom izvode kineske firme sa kineskim radnicima.
Nije ta naklonost, naročito prema Rusiji, „od juče“, ali se ozbiljnije primila u javnosti nakon NATO bombardovanja Savezne republike Jugoslavije 1999. godine. Za građane tadašnje SRJ, to je bila intervencija koju su sprovodili Amerikanci uz sasluženje članica EU, tada u formi članica NATO alijanse. Protiv bombardovanja, uz druge države, najglasnije su bile - Rusija i Kina. Te dve države počele su od tada da se doživljavaju kao retki saveznici Srbije, štaviše, kao njeni jedini istinski prijatelji, pogotovo kod „kosovskog pitanja“.
Anti-zapadni, anti-NATO, pa i anti-EU narativ, pre svega u medijima, tako je rođen. Šta god zemlje Zapada činile dobro prema Srbiji posle toga, unapred su bili osuđeni na antipatiju. Rusija i Kina postali su u percepciji građana Srbije stasali u antipod Zapadu: em nisu antisrpski nastrojeni, em ne da nisu za kosovsku nezavisnost nego u Savetu bezbednosti čuvaju suverenitet Srbije i na njihovu pomoć uvek možemo da računamo.
Bez obzira na gorka iskustva iz 1999. godine, Srbija je već posle nekoliko godina ulazi u proces evropskih integracija.
EU je tu da daje
Nije daleko od istine reći da ulazak u taj proces nije prevashodno bio motivisan željom da se najpre Srbija uredi po standardima članica EU, pa da kao takva uđe u tu porodicu država. Opstrukcija reformi, ili njihovo maksimalno usporavanje na svim poljima, za rezultat je – logično - imalo usporavanje integrativnih procesa (sporo otvaranje poglavlja) ali bi kao jedini krivac za to obično bila označavana samo Evropska unija.
Bez obzira na to što je Srbija sama izrazila želju da se pridruži EU, i da je otuda dužna da poštuje pravila koja su važila i za druge zemlje s istim ciljem, u javnosti Srbije, zahvaljujući političarima i medijima, kao da je stvoren utisak da Evropa treba da se prilagođava nama i da je, zbog nedavne prošlosti prema građanima Srbije, obavezna da stalno daje, a ne da ispostavlja uslove i da stalno nešto traži. Poput izručivanja haških optuženika, na primer.
S tim u vezi, pristupanje Srbije EU imalo je najveću podršku 2009. godine – više od 70% - kada je Srbiji odobren bezvizni režim sa članicama Evropske unije. Iako su već do tada donacije, obaška strane investicije i trgovinska razmena, bile značajne, građani su mogućnost da bez viza putuju u Beč ili Njemačku doživeli kao prvi konkretni dobitak: kao nešto što im, posle svega, pripada i što je EU; kao neka vrsta naknada za pretrpljene boli i nepravdu.
Sličnih povoljnosti od tada nije bilo. Kad građani prestanu da prepoznaju EU kao adresu od koje stižu samo povoljnosti, već naprotiv, i kad počinju da gaje rezerve prema tom cilju, za svaku vlast koja sračunato kalkuliše oko članstva u EU, manipulacija javnim mnjenjem i njihovim sentimentima prema EU, u cilju odbrane sopstvene nesposobnosti ali i umanjivanja odgovornosti za nepopularne poteze, postaje opsesija.
Rat u Ukrajini
Od izručenja haških optuženika do priznanja velikog broja članica EU nezavisnosti Kosova, političari koji su želeli da profitiraju na anti-zapadnom sentimentu, bilo da su u vlasti ili opoziciji, samo su mogli da trljaju ruke. Mediji su bili ti koji su prihvatili dužnost da podsete javnost na sve silne nepravde, neprincipijelnost, pristrasnost i potpuno odsustvo dobrih namera EU prema Srbiji. Takoreći, njihov zadatak je bio da održavaju plamen anti-zapadnog narativa.
„Takav narativ godinama unazad preovladava u najgledanijim i najčitanijim domaćim medijima“, objašnjava Milena Popović, glavna i odgovorna urednica portala Istinomer, koji se bavi razobličavanjem dezinformacija i „lažnih vesti“. „U tome prednjače, od štampanih medija, Informer i Večernje novosti, a od televizija TV Pink i TV Happy i u taj narativ uklapa se i negativno izveštavanje o Evropskoj uniji.“
„Najučestalije teze koje već godinama možemo da vidimo u tim medijima su da su EU integracije obmana i sredstvo ucene, da se članstvo u EU se odugovlači u nedogled, da su kriterijumi za prijem nejasni/promenljivi/politički obojeni da je boljitak koji donosi članstvo u EU obmana, da EU koristi moguće članstvo da ucenjuje za sopstvene interese.“
Anti-zapadni narativ, pa tako i onaj protiv EU, a gde se s vremena na vreme ističe onaj o njenoj „skorijoj propasti“, u medijima naročito je buknuo nakon ruske invazije na Ukrajinu. Svi se dobro sećamo kako su provladini mediji sa naslovnih strana bukvalno likovali nad tim kako će se zemlje EU bez ruskog gasa smrzavati, pa onda kako su prodavnice prazne, kako ljudi gladuju itd.
„Od početka rata u Ukrajini posebno su učestali manipulativni narativi u kojima se tvrdi da je EU je nesposobna, nefunkcionalne, da je slaba i da će se raspasti, i da radi samo ono što Americi odgovara“, kaže Popović.
Građenje „kulta ličnosti“
Kako se u negativno izveštavanje provladinih medija o EU ukapa vlast u Srbiji koja, i pored nedvosmislenog stava EU prema ishodu dijaloga Beograda i Prištine, uporno ističe kako joj je cilj – članstvo u EU. Tu sad dolazimo u paradoksalnu situaciju – da mediji koji su poznati po pompeznim i vrlo često isfabrikovanim anti-EU objavama, sada žestoko napadaju pojedince i stranke, uglavnom sa desnice, koji se protive rešenju koje je predložila – upravo EU, ali se iz istog razloga sve više protive i samoj ideji da Srbija postane deo Unije.
„U kontekstu rata u Ukrajini, imali smo priloge o tome da je EU energetski zavisna od Rusije, nemoćnu da se bori sa ekonomskom i energetskom krizom nastalom usled rata u Ukrajini, zavisnom od pomoći SAD. U medijskim prilozima o EU koja je ’licemerna’, usmerena protiv Srbije i vrši pritisak na Srbiju, u većini slučajeva stoji jak, odlučan lider koji je spreman da se odupre tim pritiscima i spasi Srbiju.“
Milena Popović smatra da iza širenja anti-zapadnog sentimenta i podrivanja EU ne stoje pojedinačni i jedinstveni entiteti, „već je u pitanju čitav mehanizam koji ima za cilj da čitav Zapad predstavi kao neprijateljski, a onda da utvrdi tezu o idealnom vođi.“
„Taj mehanizam čine mediji i političari, što na vlasti, što u opoziciji. Ipak, najglasniji i najizrazitiji u širenju takvih poruka su razni ’analitičari i stručnjaci’, koji se ne snebivaju da na televizijama sa nacionalnom frekvencijom iznose očite dezinformacije, manipulacije, neosnovane tvrdnje, teorije zavere i slično. Šampion u plasiranju takvog sadržaja je, recimo, emisija ’Aktuelnosti’ na televiziji Happy u koja se emituje svake večeri nakon centralno-informativne emisije, a posvećena je ratu u Ukrajini. U toj emisiji smo, na primer, mogli da čujemo rečenice da je "Evropska unija iskopala rupu u koju je trebala da upadne Rusija, a u stvari su upale države Evropske unije", da se EU hitlerovskim metodama bori protiv Rusije", "da je u EU zabranjena slobodna misao" i slično.“
Aktivnosti same Evropske unije prema Srbiji, način komuniciranja, pa čak i oni koji predstavljaju njenu politiku prema Srbiji, daleko su od idealnog i za percepciju koju o njoj imaju građani Srbije svakako snose određenu odgovornost. Međutim, onu najveću odgovornost za lošu sliku EU u javnom mnjenju snose ipak mediji i politički akteri.
I onda, to za posledicu ima negativno raspoloženje u javnom mnjenju Srbije prema EU, ali to bi imalo značaja samo ako bi Srbija sutra trebalo da organizuje referendum o članstvu. Za sada, konkretne posledice takvog negativnog raspoloženja osećaju samo vojvođanski Slovaci.
Dalje ruke od njih!
Tekst je nastao u sklopu izdanja “Priča iz regije” kojeg provode Res Publica i Institut za komunikacijske studije, u suradnji s partnerima iz Crna Gora (PCNEN), Kosova (Sbunker), Srbije (Autonomija), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), i Albaniji (Exit News), u okviru projekta "Korišćenje novinarstva zasnovanog na činjenicama za podizanje svesti i suprotstavljanje dezinformacijama u medijskom prostoru" uz podršku Britanske ambasade u Skoplju.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
