Međudržavni ratovi su među glavnim pretnjama sa transformativnim uticajem u pravcu međunarodnog sistema i poretka. Kada su sukobljene strane moćne zemlje, efekti od ovih vidova rata se umnožavaju, povečavajući nepredvidljivost i trajanje.
Uzroci ovih ratova su mnogobrojni i različiti. Oni mogu da proizilaze iz različitih faktora i aktera, počevši od teritorijalnih sporova; takmičenja i konkurencije radi ekonomskih mogućnosti i geopolitičkog prostora; različitih interesa; ideoloških sukoba itd.
Rat između Rusije i Ukrajine je najveći međudržavni rat u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Već je proizišao zaključak kod mnogih istraživača da će njegovi efekti biti multidimenzionalni, duboki i transformativni, posebno u bezbedonosnom sistemu u Evropi. Prošlo je 17 meseca od početka rata i još uvek ne postoje indikacije o njegovoj formi, načinu i potencijalnom ishodištu. Razumljivo je da niko ne može tačno da predvidi takvo nešto. Ipak, čak i pod ovakvim uslovima, možemo da ponudimo pojašnjavajuću teorijski perspektivu koja uzima u vidu dva faktora: stanje snaga na terenu, isprepletenih sa krajnjim ciljevima uključenih strana, te empirijski podatci o prosečnom vremenskom trajanju međudržavnih ratova u prošlosti.
Teritorijalni spor kao faktor za trajanje rata
Nakon sedamnaeset meseci žestokih brobi, izgleda da niti jedna strana nema realnih šansi da postigne apsolutnu pobedu na bojnom polju. Ovakva vrsta pobede postiže se kad je pobednička država u stanju da trajno uništi pretnju koja bi se u budućnosti mogla pojaviti na suprotnoj strani. Pored toga, ciljevi Rusije – zemlje koja je inicirala agresiju – značajno su se transformisali tokom vremena.
Na početku borbi, ruski zvaničnici su izjavljivali da je jedini i konačni cilj postizanje, putem "specijalne i dobro isplanirane operacije", brze i definitivne pobeda u pravcu "demilitarizacije" i "denacifikacije" Ukrajine. Suočeni sa otporom ukrajinske vojske i naroda – koji su dobili potpunu podršku iz zapadnih zemalja u vojnom, finansijskom i obaveštajnom smislu – rusko rukovodstvo je menjalo svoj pristup, menjajući na takav način i ratne ciljeve. Kao rezultat toga, počelo je primenjivanje taktike masovnog bombardovanja, gađanjem ciljeva i kod civilnog stanovništva bez bilo kakvih kriterijuma i principa. U oktobru 2022. godine, Rusija je počela da sprovodi politiku teritorijalne okupacije i pripajanja. U ovom trenutku, Rusija je uspela da zvanično pripoji Krim i četiri druga regiona, koji zajedno sačinjavaju preko 20 procenata ukupne ukrajinske teritorije pre početka krize u 2014. godini.
Rusko rukovodstvo je u više navrata jasno stavilo do znanja da ne namerava da otstupi tu teritoriju. Sa druge strane, ukrajinski lideri su uvek izjavljivali da će nastaviti sa borbom dok cela teritorija okupirana od Rusije ne bude vraćena pod kontrolom Ukrajine.
Predsednik Zelenski naglašava činjenicu da nije reč samo o povratku nedavno okupiranih regiona, već i o Krimu, pripojenog u 2014. godini. U obraćanju na godišnjem sastanku Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, u Švajcarskoj, on je izjavio da "Krim je naš, naša teritorija". Na susretu sa kineskim predsednikom Si Đinpingom, Zelenski je rekao da je nezamislivo postojanje mira zasnovanog na teritorijalnim kompomisima. Istog mišljenja su i ukrajinski građani. U anketi koju je sproveo Međunarodni institut za sociologiju iz Kijeva u februaru i martu 2023. godine, konstatuje se da 87 procenata Ukrajinaca smatraju da je neprihvatljivo bilo kakvo teritorijalno otstupanje radi postizanja mira. Studija je pokazala da su samo 9 procenata građana izjavili da prihvataju ustupke čak i u odnosu teritorijalnog aspekta, pod uslovom da to znači postizanje trajnog mira.
Izvor: pexels.com
Imajući u vidu ove okolnosti – gde zaraćene strane imaju nepomirljive razlike u odnosu na okupiranu teritoriju; odražavaju suprotstavljene krajnje ciljeve u odnosu na okončanje rata; postoji očigledan nedostatak političke volje da bi se uključili u pregovaračkom procesu i imaju nekompatibilne poglede na svet u odnosu na buduće odnose koje Ukrajina treba da ima sa Zapadom – postoji veoma visoka verovatnoća da će ovaj rat trajati još mnogo godina.
Istorija ukazuje na dugogodišnji rat
Pored teritorijalnih ciljeva zaraćenih strana – glavni elemenat koji nas vodi ka zaključku da će rat u Ukrajini trajati – postoje nažalost i istorijski nalazi koji podržavaju istu pretpostavku. Na osnovu podataka skupljenih u periodu dužeg od 75 godina u Univerzitetu u Upsali – odnosno u Odeljenju za mir i istraživanje konflikata – za broj konflikata/ratova, o njihovoj veličini, forme ratovanja i trajanja, utvrđeno je da su 26 procenata međudržavnih ratova okončani za manje od trideset dana.
Prosečno trajanje ratnih aktivnosti koji završavaju u toku 30 dana je 8 dana. Međutim, ako jedan rat traje više od trideset dana, tada, prema ovim podatcima, 25 procenata završavaju u roku od jedne godine. U većini slučajeva, kraj ovih ratova je u formi postizanja mirovnog ugovora ili prekida vatre između zaraćenih strana. Ako ratne aktivnosti traju duže od jednog meseca, ali sa trajanjem manje od jedne godine, u 24 procenata od svih slučajeva oni završavaju prekidom vatre. Ipak, bitno je da napomenemo da ovi podatci ukazuju da ako međudržavni ratovi traju više od jedne godine, tada je verovatno da će njihovo trajanje biti produženo u periodu od jedne decenije.
Izgleda da ovi empirijski podatci daju mračnu perspektivu o ratu u Ukrajini. Prošla je jedna i po godina od početka konflikta i još uvek ne postoji ozbiljna inicijativa na obzoru za postizanje ugovora o prekidu vatre. Zapadne zemlje, uključujući i SAD, obećali su da će podržati Ukrajinu "onoliko dugo koliko je potrebno". Ipak, oni još uvek nemaju jasnu zamisao kako će i kada završiti rat. Postoje neke neznatne inicijative od strane zemalja kao što su Brazil ili Kina, koji se povremeno susreću sa ukrajinskim i ruskim rukovodstvima, sa ciljem da približe zaraćene strane. Ali, bez nekog značajnog uspeha. Ukrajinska strana i dalje insistira na tome da razgovori mogu početi samo kada ruske sile napušte celu njenu teritoriju, uključujući i Krim. Najbolji garant mira je ratna pobeda koja prinuđuje ruske trupe da napuste Ukrajinu. Dok ruska strana odgovara da Ukrajina prvo mora prihvatiti "novu realnost" – kontrola nad skoro jednom petinom ukrajinske teritorije – a potom da sednu za pregovarački sto.
Očigledno, rat u Ukrajini je prilično kompleksan konflikt u kojem su isprepleteni različiti interesi, a ne samo strane koje su direktno uključene i njihove ratne aktivnosti. Rusija i Ukrajina su iskazale kontradiktorne stavove o rešavanju konflikta, a to otežava predviđanje o brzom završetku rata. Pored toga, i istorijski podatci ukazuju da ratovi koji traju duže od godinu dana teže da traju do jedne decenije.
Ipak, i pored volje strana uključenih u konflikt i zaključaka koje možemo da izvučemo iz trajanja sličnih ratova u prošlosti, postoje nepredvidive okolnosti koje mogu da imaju uticaj na kraj rata u Ukrajini. Jasno je da Rusija cilja ka jednom dugom ratu. Predsednik Putin može se nadati da povratak nekadašnjeg predsednika Trampa u Beloj kući u 2025. godini može da promeni američku podršku Ukrajini. Ipak, bunt lidera plačenićke grupe Vagner, Jevgenija Prigožina, koji je optužio rusku armiju da napada njegove snage i koji je u znak osvete nameravao da se vrati u Moskvu kako bi tražio pravdu, bio je dokaz da Putin više nije nedodirljiv i svemoćan u kontroliranju suparnika i političko-vojnih grupa čak i u samoj Rusiji.
Pored ovog, veruje se da ako ukrajinska kontraofanziva, koja je počela pre nekoliko meseci, bude dovoljno uspešna, to bi moglo prisiliti Putina da sedne za pregovarački sto kako bi se iznašao način za okončanje rata. Svakako, sve ove varijable mogu da imaju uticaj ka toku rata u Ukrajini, uključujući i njegovo trajanje.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
