fbpx

Akumuliranja bogatstva i moč – Tipična Balkanska priča

Vladimir Đorđević

Politika

22.01.21

Прегледи

Vladimir Đorđević

Vladimir Djordjevic 200x250Nije ni čudo da građani imaju malo poverenja u državne institucije kad znaju da im neformalna praksaustvari može pomoći u rešavanju problema sa kojima se suočavaju u radu sa formalnim državnim institucijama i njihovim pravilima i normama.

U svom poslednjem blogu pomenuo sam činjenicu da, kako ističu ne samo nedavne, već i mnogo starije studije, privatni interesi su verovatno jedan od najvećih izazova koji utiri put značajnijoj, a time i uspešnoj evropeizaciji Zapadnog Balkana. Ove neformalne mreže uticaja i moći su dovoljno značajne da mogu da utiču na evropeizaciju regiona u velikoj meri, tj. do tačke zaustavljanja pristupanja Zapadnog Balkana EU. Kada se to spoji sa činjenicom da Brisel nije usvojio novu metodologiju o pristupanju Zapadnom Balkanu, čini se da evropska budućnost regiona ostaje samo retorička i kao takva - nedostižna.

Privatni interesi u domaćoj politici su predstavljeni od onih društvenih igrača koji kao pojedinci ili preko svojih političkih stranaka (i njihove prevlasti) neformalno se uključuju u razne privatne ,,poslove", čime se uspostavlja sistem neformalne prakse i institucija koje postaju sinonimi za način na koji političke elite upravljaju državom.

Pod neformalnom praksom i institucijama mislim ne samo na različite oblike neformalnog pregovaranja, koji su u gotovo svim slučajevima skriveni od javnosti, zaobilazeći formalne državne institucije i procese vladavine prava, već i na odgovarajući sistem vrednosti povezan sa "Neformalnim institucijama poput korupcije, klijentelizma, partikularizma, tj. zaštite pojedinačnih interesa na štetu opštodržavnih nteresa, nepotizma itd.", uništavajući na taj način "formalni institucionalni kapacitet ovih zemalja.

S tim u vezi nije ni čudo da građani imaju malo poverenja u državne institucije kad znaju da im neformalna praksa ustvari može pomoći u rešavanju problema sa kojima se suočavaju u radu sa formalnim državnim institucijama i njihovim pravilima i normama. Otuda, kao što je predloženo u gore pomenutom istraživanju, "neformalne institucije mogu da se pokažu korisnima u poboljšanju efikasnosti formalnih institucija olakšavanjem socijalne koordinacije putem ličnih kontakata“.

To, pak, neizbežno utiče na to kako će se odvijati demokratska tranzicija u bilo kojoj zemlji koja se suočava sa istim problemima, gde formalna praksa vladavine prava i njenim institucijama, u suštini je gotovo poništena i nevažeća. Kako tvrdi jedna grupa istraživača u svojoj publikaciji iz 2016. godine, čiji je urednik Slobodan Cvejić, neformalna priroda takvog sistema "je važna karakteristika postsocijalističkih društava. Neformalne i lične mreže koje datiraju iz socijalističkog perioda važno su nasljeđe za razvoj demokratskih sistema i tržišne ekonomije.", a Zapadni Balkan u nikom slučaju nije izuzetak od ovog pravila.

Privatni nasuprot javnih interesa

Region je na mnogo načina sličan bilo kojem drugom postkomunističkom delu sveta u tranziciji, pod uticajem svoje socijalističke prošlosti. Zajedno uz nasleđe sukoba iz 90-ih godina prošlog veka a održavano u životu u nacionalističkim političkim diskursima koji s vremena na vreme ostatak sveta podsete na nasilnu prošlost na Balkanu, "izvlačenje maksimalnih koristi iz moći predstavlja početni korak ka stvaranju neformalnog uticaja i sistema moći u unutrašnjoj politici.

Političke elite počinju da grade takve sisteme nakon preuzimanja kontrole, a zatim kreću da se postepeno šire. Cilj celog procesa vrti se oko političkih elita koje su rešene "da prošire svoju moć i da zacementiraju svoj uticaj", stvarajući sistem u kojem će privatni interesi i koristi onih koji su uključeni nadvladati i u osnovi zameniti javne potrebe.

Akumuliranje na mok i bogatstvo tipicna Balkanska prikaznaIzvor: europeanwesternbalkans.com

Konstrukcija pomenutog sistema implicira činjenicu da cementiranje moći neizbežno dovodi do toga da elite akumuliraju bogatstvo, omogućavajući onima koji su na vlasti i onima koji su im bliski da neizmerno profitiraju napredujući zbog neformalne strukture i prirode stvorenog sistema. Ti se sistemi vremenom šire i, kako se očekuje, uključuju one od kojih političke elite mogu da imaju finansijsku korist, tj. značajni ekonomski uticajni domaći akteri, što neminovno dovodi do "štetnih modela upravljanja"Ovi modeli upravljanja su modeli koje je vrlo teško promeniti, što jasno pokazuje tranzicija zemalja poput Srbije ili Crne Gore, između ostalih.

Kada spominjemo Srbiju, važno je reći da se zemlja koja je lider u procesu pristupanja EU, pored Crne Gore, istovremeno se često susreće sa preprekama u borbi protiv sukoba interesa i korupcije u visokoj politici, što je vidljivo u činjenici da "Srpska policija i pravosuđe nisu reagovali na nekoliko slučajeva u kojima su ministri optuženi za umešanost u korupciju i kriminal“.

Relativno nedavni slučaj Nebojše Stefanovića, aktuelnog srpskog ministra odbrane, sve govori: u vreme kada su nezavisni mediji izveštavali da je njegov otac učestvovao u švercu oružja, srpske državne agencije žestoko su demantovale sukob interesa ministra. Tu je i kosovski slučaj, koji dokazuje koliko je teško smanjiti uticaj neformalnih praksi koje su duboko ukorenjene u formalnom sistemu institucija, čije "političko uplitanje i kontroverzna imenovanja postali su rutina u državnom pravosudnom sistemu. Relativno nedavna odluka kosovske Vlade da "raspusti radnu grupu za borbu protiv korupcije" jasan je pokazatelj toga, ukazujući da se zemlja kreće u pogrešnom smeru.

Naravno, postoji mnogo dokaza iz drugih zemalja u regionu koji u velikoj meri ukazuju na ovaj problem. Hrvatska, koja je članica Unije već nekoliko godina, jedna je od retkih zemalja u regionu osim Severne Makedonije gde su (bivši) političari osuđeni za profiterstvo i korupciju. Međutim, iznenađujuće je to da su ove osude ostale bez ikakvih implikacija za ogromne sisteme privatnog uticaja i moći čiji su kažnjavani političari neizbežno bili deo ili kojima su upravljali dok su bili na funkciji. Znajući kako su delovale ove i druge domaće politike na Zapadnom Balkanu, teško je zamisliti da su osuđenici postupali sami.

Istraživanje Hrvatske objavljeno pre gotovo godinu dana, koje dobro ilustrira situaciju u celom regionu, sugeriše da od ulaska zemlje u EU sredinom 2013. godine Zagreb ustvari nije napredovao, već je zaostao po broju neliberalnih politika i prakse, uglavnom usmerene na "zarobljavanje nezavisnih agencija, kontrola pravosuđa i slabljenje nezavisnih medija“.

Šta (ne treba) raditi

S tim u vezi, čini se prilično čudnim, apsolutno trivijalnim i potpuno neprofesionalnim suditi pojedincima (čitaj ,,samo nekim bivšim političarima") ne uzimajući u obzir kontekst u kojem su delovali, položaje koje su tada zauzimali i uticaj koji su imali za vreme boravka na funkciji. Ova vrsta povremenog publiciteta, koji bi trebao navodno da se bori protiv korupcije, otkriva koliko su te države slabe i neučinkovite i koliko su s vremenom moćne i uticajne neformalne mreže postale, i na kraju kolika je stvarna težina privatnih interesa onih koji su uključeni u odnosu na javne interese.

Ukoliko elite Zapadnog Balkana zaista žele uspešno da transformišu svoje zemlje, onda one jednostavno moraju da preustanu sa glumom oko borbe protiv korupcije i navodnih poboljšanja u vladavini prava, jer trenutna primena relevantnog zakonodavnog okvira uopšte ne funkcioniše. Da je uspelo, ne bi bio samo mali broj (i dodaću, obično nižeg ranga) pojedinaca / političara iza rešetaka, već bi bilo i članova trenutne političke i ekonomske elite koji bi trebalo da odgovaraju. Ova situacija ukazuje na to da ne postoji ili postoji samo oskudna politička volja da se reši ovaj problem, podsećajući sve nas da se Zapadni Balkan kreće u smeru "potpune kontrole državnih institucija u službi elita, umesto primene standarda institucionalnog ponašanja“.

I na kraju, podednako je važno da ova društva nastoje da promene društvene vrednosti koje su omogućile neformalnim praksama i institucijama da postanu toliko moćne. To ne zavisi samo od kvaliteta obrazovanja ili političkih elita koje moraju da odrade lavovski deo ,,posla" po ovom pitanju, već i od kulturnih i društvenih elita koje takođe imaju veliku odgovornost da bi tranzicija i transformacija ovih društava bila prosleđena promenom društvenih vrednosti.

 

Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.

Vladimir Đorđević

Vladimir Đorđević docent je na Odsjeku za teritorijalne studije Fakulteta za regionalni razvoj i međunarodne studije Sveučilišta Mendel u Brnu, Češka. Također je gostujući predavač na Fakultetu za društvene studije Sveučilišta Masaryk u Brnu i Research Fellow na Institutu za strateške politike u Bratislavi u Slovačkoj. Njegova specijalizacija uključuje Zapadni Balkan, integraciju u EU, američku vanjsku politiku i ljudska prava.