Vladimir Đorđević
Samo kao nekakav san je uverenje da će Srbija moći da uđe u EU sa ovakvim sudstvom. Aktuelno političko rukovodstvo Srbije i dalje se oslanja na najlošije prakse Miloševićevog režima iz devedesetih godina.
Poslednja dešavanja u Srbiji, u kojima su političke elite povezane sa osobama iz organizovanog kriminala i sa jednim (velikim) delom takozvanih fudbalskih navijača, ponovo su pokazala koliko duboko neprijatan može da bude odnos između ove dve strane, te pokazuje da aktuelno političko rukovodstvo Srbije nastavlja da se oslanja na najlošije prakse Miloševićevog režima iz devedesetih godina.
Belivuk, kao najizraženija figura poznatih surovih huliganskih grupa (čitaj: grupe organizovanog kriminala), bio je "uhapšen početkom februara, zajedno sa još nekim članovima grupe. Bio je lider tkz. "Janičara", kasnije preimenovanih u "Principi", inače poznata kriminalna grupa koja se krila iza fudbalskih navijača". Svakako da političke elite žestoko demantuju optužbe o svojoj povezanosti sa strukturama organizovanog kriminala, stalno tvrdeći da su to samo glasine, laži, pa čak i udarci iz pravca političke opozicije.
Nedistanciranje od bliskog kontakta sa huliganima i strukturama organizovanog kriminala pokazuje, sa jedne strane, da sadašnje političko rukovodstvo nije uspelo da se udalji od onog modela na kojim se u velikoj meri oslanjao režim Miloševića, a sa druge strane, da ne postoji funkcionalno i, ispred svega, nezavisno sudstvo, te da ne postoje signali da nešto takvo može da bude uspostavljeno u bližoj budućnosti. Devedesetih godina, režim na vlasti u Srbiji bio je veoma klijentelistički, do stepena da su fudbalski stadioni, i to oni Crvene Zvezde i Partizana, bila neoficijalna mesta za regrutovanje paramilitantnh pojedinaca iz samih tih klubova.
Ovaj je model dodatno obuhvatio (i još je tako) "usluge" koje huligani i svet kriminalnog podzemlja omogućavaju elitama, što je dovelo do postojanja glavnog centra privatnih interesa koji su nadmašivali formalne institucije i pravila. U tom smislu, elite zemalja zapadnog Balkana "stalno su zaobilazili institucije i vladali su pomoću neformalnih pravila. Vlast je bila realizovana preko stranačke dominacije. Ne samo što su državne institucije zarobljene, već su i mediji učutkani", a to je suštinski problematično.
Osim već uznemirujuće činjenice o postojanju povezanosti između političkih i državnih bezbednosnih struktura i organizovanih kriminalnih grupa, ono što nastavlja da zabrinjava je da postoje mešoviti, zbunjujući i nekompetentni signali, iz srpskih elita i iz sudstva, o načinu postupanja u slučaju "Belivuk". U oktobru 2020. godine, Evropska komisija upozorila je da "Srbija tek treba da uspostavi ubedljivu evidenciju" da uistinu postoje aktivnosti i presude protiv kriminalnog podzemlja, a to će definitivno i dalje biti problem za Srbiju, bar u razdoblju kad Srpska napredna stranka kontrolira državni aparat.
Izgleda ne postoje ubedljivi dokazi da je ova stranka spremna da se spravi sa mnogobrojnim neprikladnim sudskim slučajevima protiv huligana, od kojih su većina ostali nerešeni, bili su predmet mešanja od strane politike, ili nisu imali prikladnu sudsku razrešnicu. "Odnos između države i navijačkih grupa evoluisao je u svojevidni radni angažman: u zamenu za poslušnost na ulicama, huligani mogu slobodno "da teraju svoja posla" bei ikakvog straha. Zato, slučaj "Belivuk" nam kazuje koliko je srpska država postala duboko klijentelistička, te dodatno nam pokazuje da srpsko sudstvo nije u mogućnosti da se razvija na nezavisan način i da zauvek ostaje pod velikim političkim uticajem i pritiskom.
Repriza neizvesnih devedesetih
I pored sve galame iz pravca aktuelnih političkih elita o tome da se zemlja brzo transformiše i da se, navodno, uspešno udaljila od 1990-ih godina, srpska država nastavlja da bude vođena na način korišćen u prošlim vremenima Miloševićevog režima. Ako stvari stoje drugačije, onda Srbija ne bi i dalje bila zemlja u kojoj su političke veze organizovanih kriminalnih grupa omogućile njima i njihovim kolegama u političkim elitama da profitiraju iz takve povezanosti. Čini se kao neobično da aktuelno srpsko političko rukovodstvo tvrdi da zemlja napreduje, bez pritom da se uspešno spravi sa jednom od najvećih, ako ne i sa jedinom najvećom, domaćom bezbednosnom pretnjom. Strukture organizovanog kriminala, a za ovo postoje mnogi dokazi još od vremena devedesetih, i dalje su veoma moćan igrač u unutrašnjoj politici u Srbiji.
Izvor: telegraf.rs
Kao prvo, nije veoma verovatno da bi oni mogli funkcionisati, a da državne i bezbednosne strukture ne znaju za njih i/ili da ih sankcionišu. Zato, njihove političke veze (čitaj: zaštita) omogućile su da oni i dalje budu nedodirljivi, te omogućile su i da "teraju svoja posla". Drugo, na osnovu modela iz devedesetih godina, mnogi koji su ušli u te kriminalne grupe su, ustvari, lica "regrutovana" iz redova huligana, i to prema receptu Arkana – "direktno izvučeni sa tribina". Treče, i ovo je najteža činjenica, klijentelizam srpske države nastavlja da se uvećava, pokazujući da političke elite imaju veoma malu nameru ili volju za rekonstrukciju zemlje, a to je povratak ka tački koju je Stracari pokazao u vezi sa zapadnim Balkanom u 2007. godini. Kada se razgovaralo o domaćoj politici zemalja zapadnog Balkana, on je ukazao da izgleda postoji "isprepletenost novonastalih, etnički definisanih institucija, ratnih ekonomija u mafijaškom stilu i težnje ka šurovanju između elita". Pretpostavljam da je država Srbija iz 2021. godine odličan primer u ovom smislu.
Zadnje, ali ne i najmanje bitno, teško mi je da pronađem razliku između mafijaša, huligana i političara u Srbiji. Ponekad angažiraju huligane radi obezbeđenja inauguracije, a ponekad (zamislite, kakvo iznenađenje!) bave se trgovinom droge. Danas, neki od njih su iza rešetaka, optuženi zbog užasnih zločina i, ko zna, neki će u budućnosti možda čak i postati političari, s obzirom na to da neki od njih imaju bogate veze sa politikom. U meni ne postoji sumnja da će srpsko političko rukovodstvo i dalje da demantuje spomenute navode o povezanosti sa kriminalnim podzemljem, i siguran sam da će, isto tako, odbiti da se spravi sa ovim problemom, kao što je i dosad radilo. Slabo, daleko od nezavisnog i pod uticajem politike (i upravljano politički) sudstvo će i dalje podrivati ispravno funkcionisanje srpske države, a to je dugoročno pitanje.
Nezavisno sudstvo i druge (evropske) priče za malu decu
Samo kao san izgleda uverenje da će Srbija moći da uđe u EU sa ovakvim sudstvom. Čak i ako ne uzmemo u obzir scenarije EU, nemoguće je da Srbija sa ovakvim sudstvom postane istinsko demokratsko društvo. Činjenica da su srpske političke elite uradile sve, osim da pomognu u uspostavljanju nezavisnijeg i efektivnijeg sudskog sistema, ukazuje da je za to postojala mala (ako i uopšte postoji) politička volja.
Nedostatak političke volje u uspostavljanju sudstva koje je profesionalno i nezavisno (i koje ne služi političkim ciljevima) dokaz je koliko su loše bile urađene reforme na tom polju u Srbiji. Dodatno, političko je rukovodstvo uradilo verovatno najlošiju stvar koje je moglo da uradi: nastavlja sa podrivanjem tog sudskog sistema, sa stalnim mešanjem u radu sudstva, a to je, inače, bilo tradicija u Srbiji u devedesetim godinama i u raspadu socijalističke Jugoslavije.
Gorespomenuti slučaj "Belivuk" savršeno otslikava ovu poentu, sa velikim brojem čudnih i sumnjivih presvrta u zadnjih nekoliko meseci, preko pogrešnih postupaka u vezi dokaza, kao i zbog nekoliko promena u izjavama svedoka. Ironično je to što srpsko rukovodstvo govori o navodno efektivnim promenama u sudstvu, a ova državna institucija i dalje ostaje u velikim problemima. Srpska država, ustvari, nikada nije probala da se angažuje u obnovi ove institucije, pomoću pravilne lustracije ovog sistema, što pokazuje koliko su državne reforme u Srbiji bile neprogresivne.
Na kraju krajeva, i pored sveg njihovog "uzbuđenja" o tome da se obnavlja nezavisno sudstvo, srpske elite i dalje nastavljaju da slabe to isto sudstvo u svojim javnim nastupima, u kojima se samo rugaju spomenutom sistemu. O tom pitanju, predsednik Srbije rekao je "da će on i ministar unutrašnjih poslova, Aleksandar Vulin, pokrenuti optužbe protiv sebe" u slučaju "Belivuk", a to ne samo što zvuči čudno i bezobrazno, već se u istom trenutku podvrgava ruglu sam pojam pravde.
Ovi javni nastupi su prilagođeni radi odbacivanja optužbi, koje su plasirane sa strane nezavisnih medija i koji su kazivani od nekoh pojedinaca iz podzemlja protiv elite koja je danas na vlasti u Srbiji. Baš ovakvi javni nastupi šalju ka srpskim građanima pogrešne poruke u vezi sistema, otkrivaju koliko je sistem pogrešan i daju mračnu sliku političkog rukovodstva koje nema pametnijeg posla osim da razgovara o kriminalnim slučajevima visokog profila.
Ako srpsko pravosuđe funkcioniše pravilno i nezavisno, ono bi podnelo optužbe protiv svakoga u spomenutom slučaju, a to očigledno nije tako.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
