Jednostavno rečeno: ljudi na Balkanu u proseku postaju stariji i manje obrazovani, a njihov ukupan broj se smanjuje.
Nedavno su studenti u Severnoj Makedoniji protestovali zbog svog životnog standarda u zemlji: poslednja kap je bila najava vlade da će ukinuti program subvencionisanog obroka. Studenti su smatrali da ih uslovi teraju da napuste zemlju. I nisu oni jedini
Dugo očekivani popis stanovništva Severne Makedonije je konačno završen 2021. godine, ali ne bez kontroverzi. Uprkos svim prepirkama oko metodologije i toga koja je etnička grupa dobila koliko procentnih poena više ili manje od druge, jedna ključna statistika je ostala prilično neobrađena: ukupna populacija je opala za preko 9% umesto predviđenog neznatnog rasta. Severna Makedonija takođe nije jedina zemlja koja se suočava sa ovim problemom: pad broja stanovnika ili barem stagnacija je pre norma nego izuzetak na Balkanu.
Ovo smanjenje broja stanovnika proizilazi i iz niske stope nataliteta i zbog relativno visoke emigracije. Ni balkanske zemlje nisu popularne destinacije za migracije iz drugih mesta, što bi moglo da nadoknadi nizak natalitet kao što je to slučaj u nekim zapadnoevropskim zemljama.
Još više zabrinjava to što su ljudi koji odlaze obično mladi i često su dobro obrazovani, ostavljajući za sobom sve starije i sve manje stanovništva. Prema istraživanju NVO Alijansa mladih u Severnoj Makedoniji, nevjerovatnih 90% mladih želi da se preseli u inostranstvo. Glavni faktor koji podstiče iseljavanje mladih ljudi je korupcija; ostali faktori su nezaposlenost mladih, koja iznosi 28,3%, i siromaštvo mladih 27,3%. Nedavno je i američki ambasador u Severnoj Makedoniji priznao da je korupcija jedan od razloga zašto mladi i talentovani ljudi napuštaju zemlju.
Zašto ljudi odlaze?
Jednostavan razlog je što je (ili se čini) lakše izgraditi život u inostranstvu nego kod kuće. Balkanske zemlje patile su od nedostatka ili stagnacije privrednog rasta. Plate su niske, u mnogim sektorima nezaposlenost je i dalje visoka, cene života rastu, a uslovi rada često ispod standarda. Ako se tome doda relativna lakoća preseljenja u bogatije zemlje EU, posebno za visokokvalifikovane migrante, lako je shvatiti zašto bi neko napustio svoj dom i pokušao da izgradi život u inostranstvu.
Ali nije to samo ekonomija. Balkanske zemlje pate od endemske korupcije i povezanih političkih imenovanja, nedostatka sistema zasluga i toksične političke klime. Korupcija je potkopala i ispraznila balkanska društva; javne uprave su korumpirane i nesposobne. Kafkijanska birokratija i sumorna služba su norme, a ne izuzetak. Infrastruktura je izgrađena nekvalitetno ako je uopšte izgrađena, gradovi su zagađeni, a propisi o bezbednosti (posla) se ne poštuju.
Obrazovanje je nedovoljno finansirano, a zdravstvena zaštita i javni prevoz retko su dorasli. U međuvremenu, politika se fokusira na sporove oko identiteta i upiranje prstom, a istovremeno predstavlja značajan izvor korupcije. U takvom okruženju ne čudi što mnogi gledaju na mogućnosti koje migracija pruža i biraju da iza sebe ostave domovinu.
Zašto je važno što ljudi odlaze?
Tri stvari se dešavaju: broj stanovnika u mnogim balkanskim državama se smanjuje, stanovništvo sedi, a postoji i odliv mozgova. Jednostavno rečeno: ljudi na Balkanu u proseku postaju stariji i manje obrazovani, a njihov ukupan broj se smanjuje.
Smanjenje stanovništva može biti izazovno za ekonomije jer se tržišta i radna snaga smanjuju: posebno lokalne ekonomije mogu biti teško pogođene ispuštanjem sela i gradova, što onemogućava održavanje lokalnih preduzeća na površini. Osivele zemlje se bave penzionim šemama koje je sve teže održati na površini, sa manjim brojem stanovnika koji plaćaju poreze i povećanim pritiskom na zdravstveni sistem.
Međutim, najviše od svega zabrinjava efekat odliva mozgova na privredu i društvo. Direktne strane investicije (SDI) na Balkanu su otežane jer često postoji nedostatak talentovanih radnika: ulaganja koja su očajnički potrebna da bi se održale na površini posrnule balkanske ekonomije. Pored ekonomije, mnoga pitanja koja se suočavaju na Balkanu zahtevaju vešte i ambiciozne ljude. Postoji istinska potreba za (političkom) rukovodstvom, a državnim institucijama potrebni su kompetentni ljudi kako bi usluge mogle da se pruže na odgovarajući način. Na kraju, ali ne i najmanje važno, inteligentni i obrazovani ljudi očajnički moraju da obrazuju i obučavaju novu generaciju.
Ali često upravo ovi ljudi imaju mogućnost da napuste region i započnu život negde drugde. To su ljudi koji su progonjeni političkim i birokratskim sistemima.
Izvor: euractiv.com
Kao takav, odliv mozgova i smanjenje stanovništva postaju povratna sprega: talentovani, obrazovani, ambiciozni ljudi su očajnički potrebni da bi se rešili najizazovni problemi balkanskih društava, ali te ljude teraju lokalni sistemi ili namame lične ekonomske ili akademski razvoj.
Uloga Evropske unije
Pristupanje EU se obično smatra svojevrsnim lijekom za mnoge od ovih problema. Proces pristupanja bi trebalo da se shvati kao transformativni za zemlju: stabilizacija i jačanje njene ekonomije i uspostavljanje vladavine prava, između ostalog. Međutim, u stvarnosti, pristupanje EU nije rešilo mnoge od ovih problema: njene južne članice i dalje se suočavaju sa ekonomskim poteškoćama, dok su neki od najnovijih članica Uniji i dalje oslabljeni endemskom korupcijom.
Podjednako zabrinjava to što članstvo u EU nije zaustavilo odliv mozgova i, u stvari, moglo ga pogoršati slobodom kretanja: pogledajte, na primer, Slovačku ili Grčku i Hrvatsku. Hrvatska, na primer, nudi Hrvatima koji žive u inostranstvu 26.000 evra ako se vrate u Hrvatsku kako bi pokrenuli posao. Da, članstvo u EU će omogućiti pristup zajedničkom tržištu i raznim fondovima za razvoj (zemlje Zapadnog Balkana već dobijaju milijarde sredstava od EU), jačajući ekonomske rezultate.
Ipak, u stvarnosti je jasno da 1) siromašnije članice neće moći da se takmiče u životnom standardu 2) članstvo u EU neće inherentno rešiti mnoga prilično endemska pitanja u zemljama Zapadnog Balkana. Stoga je verovatno i za očekivati da će ljudi nastaviti da napuštaju region čak i ako dođe do pristupanja EU.
Ubuduće
Interesantna je uloga doznaka – to je novac ili roba koju vraćaju ljudi koji rade u inostranstvu: obično svom domaćinstvu ili porodici. To je novac zarađen u inostranstvu, ali potrošen u lokalnoj ekonomiji. Novčane doznake mogu činiti veliki deo ekonomije u zemljama poput Kirgizije (migranti prvenstveno rade u Rusiji), ali nisu beznačajni ni na Balkanu. Doznake mogu omogućiti članovima porodice ili prijateljima slobodu i resurse da razviju posao ili obrazovanje kod kuće, što znači da bi doznake mogle biti resurs za zemlje sa velikom dijasporom.
Slično tome, jednostavno vraćanje ljudi iz dijaspore kući sa svojim veštinama i sa svojim novčanim resursima predstavljalo bi veliku blagodat za matičnu zemlju. U suštini, to je ono što hrvatski program pokušava da stimuliše. Ljudi u dijaspori su takođe savršeno pozicionirani da razumeju i snalaze se na balkanskim tržištima, a na svetskom nivou, region je još uvek relativno dobro obrazovan, ali troškovi života ostaju relativno niski u poređenju sa drugim dobro obrazovanim zemljama. Barem postoje mogućnosti za ekonomski rast.
Ipak, protiv korupcije će se morati boriti na lokalnom nivou. Nema lakog puta. Mere za borbu protiv korupcije teško da se mogu nametnuti iz inostranstva. Za to su potrebni lokalni ljudi sa vizijom i voljom da se izbore sa korupcijom, što u suštini znači borbu protiv sopstvenih potencijalnih prihoda i borbu protiv novčanika svojih kolega političara. Potrebne su stvarne institucionalne promene na Balkanu pre nego što stvari krenu na bolje.
Ulazak u Evropsku uniju će pomoći samo ako se uradi kako treba: ako se zakoni zaista menjaju i poštuju. Ako institucije zaista proveravaju jedna drugu umesto da se samo jure na političke neprijatelje (ili nikog). Ukratko: potrebni su vam posvećeno, voljno rukovodstvo i sposobni javni službenici da biste popunili državne institucije. Sada Balkan treba da osigura da ti budući lideri ne nestanu u inostranstvu.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
