Sabin Selimi
Digitalna diplomatija, ukoliko se koristi na odgovarajući način, je ubedljiva i navremena dopuna tradicionalnih formi diplomatije. Zemlje koje je ne koriste i koje nisu ovladale njom imaće, jednostavno, smanjeni uticaj i moć na svetskoj sceni.
Način na koji ljudi međusobno komuniciraju menja se brzo u jugoistočnoj Evropi, ali, ono što je najvažnije, menja se i način na koji državne institucije komuniciraju sa građanima. Preko korišćenja Interneta i drugih tehnologija za povezivanje, ministarstva vanjskih poslova zemalja iz jugoistočne Evrope imaju novu mogućnost da postignu svoje vanjsko-političke ciljeve preko promovisanja i brendiranja njihove zemlje i poboljšanja njihove vidljivosti na svetskoj sceni.
Prema Stejt departmentu SAD, diplomatija pretstavlja „umetnost i praksu vođenja pregovora i održavanja odnosa između nacija; veština za održavanje odnosa bez izazivanja neprijateljstva“. Digitalna diplomatija, jednostavno rečeno, pretstavlja korišćenje Interneta i drugih tehnologija da bi se postigli ovi ciljevi. Ova nova forma diplomatije bazira se na postojeće forme tradicionalne diplomatije, sa iskorišćavanjem postojećih formi tradicionalne diplomatije, sa iskorišćavanjem tehnologija za povezivanje, mreže i demografiju digitalne ere. Nalazimo se u periodu promena koje u celini će promeniti tok stvari, i u susret ovoj promeni, način na koji se upravljaju manje zemlje u regionu ne može ostati statičan, već treba iz korena da se promene i prisposobe promenama koje se dešavaju u svetu. Digitalna diplomatija pokušava da uradi upravo to.
Državna institucija sa najvećim brojem sledbenika u svetu i prva koja je uspostavila jedinicu za digitalnu diplomatiju je bio Stejt Departament SAD, prema jednoj studiji za „Tviplomasi“(Twiplomacy). Sjedinjene Američke Države su vodeća zemlja u svetu koja je posvećena ideji državništva iz dvadeset i prvog veka, predvođenog od Aleka Rosa, ranijeg višeg savetnika za inovacije državne sekretararice Klinton, i Džareda Koena, njenog saradnika za planiranje politika. I ostale zemlje Severna Amerike i zapadne Evrope su slijedili ovaj primer, jer su promene u prirodi globalne politike, globalizacija, nove tehnologije za komunikaciju i demokratizaciju, ukljućujući i porast populizma su smanjile rastojanje između zemalja i između lidera i javnosti. Ove promene su stigle i do jugoistočnog ruba Evrope.
Izvor: anacrold.com
Digitalna diplomatija nije prolazna novina, već trajna i širi se zajedno sa širenjem Interneta širom sveta, posebno kod mladih. Pre nešto više od jedne decenije pojavio se Tviter, a on danas privlači 330 miliona mesečnih aktivnih korisnika. Skoro 80 procenata od korisnika nisu iz SAD. Osim toga, fejsbuk ima 1,4 miliarda dnevnih aktivnih korisnika. Više od 80 procenata korisnika Fejsbuka nije iz Severne Amerike. Digitalnа podela između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju postaje sve uskija. Korisnici Interneta i drugih tehnologija za povezivanje iz zemalja u razvoju su češći korisnici kanala na socijalnin medijima kako što su Tviter i Feksbuk, u poređenju sa korisnicima iz Severne Amerike i zapadne Evrope.
Ako generalno pogledamo na jugoistočnu Evropu, korišćenje Interneta i drugih tehnologija za povezivanje je sve prisutnije kod građana, posebno kod mladih. Ove tehnologije povezivanja će ojačati vrednosti otvorenosti između građana i vlada, između lidera i njohovih glasačkih tela, što će dovesti do građenja digitalne demokratske kulture. Vreme prenosa poruka samo preko mejnstrim medija je prošlo. Slično tome, diplomatija više nije pod kontrolom vladinih pretstavnika i diplomata i nije nešto što se radi na staromodnim koktel zabavama, već ona je obaveza građanskog društva i pojedinaca. Treba napraviti još više napora zato što vlade u regionu treba da obučavaju nove generacije diplomata koji su vešti za tehnologiju o tome kako da koriste internet i druge tehnologije za povezivanje da bi proširili svoje aktivnosti. Zemlje koje su uistinu male, kako što su one u Jugoistočnoj Evropi, su one koje se bore za pažnju i priznanje na svetskoj sceni.
Tviter se smatra za najčešće korišćenu alatku za digitalnu diplomatiju, s obzirom da ima 951 profil državnih predsednika, premijera i ministra vanjskih poslova iz 187 zemalja iz sveta, ali samo mali broj od njih – predsednik SAD Donald Tramp, predsednik Saveta EU Donald Task, premijer Danske Lars Loke Rasmusen, ministar vanjskih poslova Danske Anders Samjuelsen, ministar vanjskih poslova Letonije Edgars Rinkeviks, premijer Norveške Erna Solberg itd. – lično pišu ne Tviter, prema studiji iz „Tviplomasi“. Gledajući regionalno, najuticajniji lider u jugoistočnojj Evropi koji je održavao najčešću interakciju na Tviteru bio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a profil na Tviteru Ministarstva vanjskih poslova Kosova pokazalo se da je bio najpovezanije, sa velikim brojem uzajamnih sledbenika. Nakon što je došao na čelo najmoćnije države u svetu, predsednik SAD Donald Tramp je postao lider sa najvećim brojem sledbenika, u saglasnosti sa istom studijom. Kada predsednik SAD piše tvitove sa njegovog ličnog profila na Tviteru njegovim 60 miliona sledbenicima, na primer u 03.00 sati posle ponoći, najavljujući sankcije ili tarife, svet sluša. Dali se njima dopada ono što on kaže je druga stvar, ali u svakom slučaju poruka je primljena.
Tradicionalne forme diplomatije će produžiti da dominiraju, ali digitalni aspekt toga će pretstavljati promenu forme i strategije. Digitalna diplomatija uključuje način za intezificiranje tradicionalnih diplomatskih napora i razvoj političkih rešenja koja su bazirana na tehnologiju. Umesto stvaranja odvojenih struktura i radnih procedura za digitalnu diplomatiju u ministerstvima vanjskih poslova i ista da se smatra kako posebna i odvojena, treba da je ugradimo u tradicionalnu demokratiju, koristeći digitalne poluge u diplomatiji.
Diplomata digitalne ere ne treba da ima neku posebnu strast prema tehnologiji da bi bio ekspert vanjske politike, već da pretstavlja interese vanjske politike svoje zemlje. Međutim, ako se diplomata brine za unapređenje interesa vanjske politike svoje zemlje, bolje je da ima u vidu ono koja je najrevolucionarnija i geopolitički moćna struktura digitalne ere, a to je Internet i druge tehnologije za povezivanje. Zato, digitalna diplomatija treba da bude institucionalizovana.
Sadašnji međunarodni sistem podložan je brzim promenama, gde zemlje i nedržavni akteri natječu se za dominantnost i uticaj u istom digitalnom prostoru. Taj prostor u momentu je domaćin za više od tri miliarde ljudi, a većina od njih pristupaju Internetu preko njihovih mobilnih tehnologija za komunikaciju. Digitalna diplomatija, kada se koristi na odgovarujući način, je ubedljiva i blagovremena dopuna tradicionalnih formi diplomatije što može pomoći jednoj zemlji ta unapredi svoje ciljeve vanjske politike, da prošire doseg globalno i da utiče na domaće i strane publike. Sa dolaskom instante komunikacije, algoritamska diplomatija i veštačka inteligencija, oni koji ne moriste i koji nisu ovladali digitalnom diplomatijom, jednostavno će zaostajati iza drugih. Neke zemlje će se uključiti u digitalnu diplomatiju ranije i agresivnije od drugih, dok se oni koji apsolutno odbijaju da se upuste u njoj će imati smanjen uticaj i moć na svetskoj sceni.
Molimo Vas pročitajte pravila o komentiranje ili preuzimanje.
Napomena: Mišljenja i stavovi u ovom članku su autora i ne odražavaju stavove Instituta za komunikaciske studije ili donatora.
