Sabin Selimi
Vlade širom sveta teže ka sopstvenim nacionalnim interesima, umesto da prate globalno koordinisani pristup.
Pandemija KOVID-19 duboko pogađa sve širom sveta i razara sve pred sobom. Stotine hiljada ljudi izgubilo je život. Materijalna šteta bila je podjednako tragična jer je neviđen broj ljudi ostao bez posla i sa potencijalom da više od 70 miliona ljudi odgurne u krajnje siromaštvo. Svetska ekonomija je bačena na kolena, kreirajući situaciju koja će se verovatno osećati godinama koje dolaze.
Otkrivanjem vakcina za COVID-19 u rekordnom vremenu, mislili smo da je konačno vidljiv kraj pandemije i zapravo uzrok slavlja. Ipak, obzirom da razvijene zemlje za sebe žele da zadrže lavovski udeo doza, postoji veoma mala verovatnoća da će se većina svetske populacije vakcinisati u 2021 godini, prolongirajući uticaj KOVIDA-19.
Za ljude u bogatim zemljama nije pitanje hoće li dobiti vakcinu već koju i kada. Nijednoj drugoj državi u Evropi nisu toliko preko potrebne vakcine kao zemljama na Balkanu, osim Srbije. Procenat stanovništva koje je primilo vakcine u Srbiji je među najvišem na kontinentu, sa više od milion doza obezbeđenih od Rusije i Kine. To je prednost za kandidata za članstvo u EU koji je istovremeno istoriski saveznik Rusije i Kine.
Druge zemlje na Balkanu nameravale su da sačekaju vakcine i da se oslone na obećanu solidarnost EU, ali su im se u međuvremenu razbile iluzije. Trebaće im više godina da se vakcinišu ljudi koji žive u zemljama u razvoju. To nije samo zbog nedostatka infrastrukture za distribuciju vakcina. Do toga je došlo zbog nedostatka resursa za pregovaranje o kupovini vakcina, što, sa druge strane, hrani zdravstvene i socijalno-ekonomske nejednakosti.
Ali, da li je nacionalizam u odnosu na vakcine novina? Jednom reču, ne.
Nacionalizam u odnosu na vaccine nije ništa novo. To je deo dugotrajne nejednakosti u međunarodnom sistemu. Ali šta predstvalja nacionalizam vakcina?
Pandemija je već uvela nove fraze koje su se retko pre upotrebljavale na našim jezicima: „socijalno udaljavanje“, „poravnati krivu“ i tako dalje. Sada se koristi nova fraza: „nacionalizam vakcina“.
Nacionalizam vakcina događa se kada države potpišu sporazume sa farmaceutskim kompanijama da svoje građane obezbede vakcinama pre nego što postanu dostupne za ostatak sveta.
Davne 1996. godine antivirusni lekovi unapredili su lečenje HIV-a / AIDS-a u razvijenom svetu, spasivši mnoge živote. Međutim, trebalo je gotovo deset godina da lekovi budu široko dostupni u drugim delovima sveta, poput Afrike, najteže pogođenog kontinenta. Takođe, iskustva iz pandemije gripa H1N1 iz 2009. godine, malih boginja i dečje paralize, te pojave novog koronavirusa sugerišu da vlade širom sveta teže ka sopstvenim nacionalnim interesima, umesto da prate globalno koordinisani pristup.
Zakoni koje bogate zemlje propisuju ili koriste su instrumenti pogoršanja i proširivanja globalnih nejednakosti - bilo da se radi o trgovini, klimatskim promenama ili pristupu zdravlju. Na primer, bogate zemlje odbile su inicijative Svetske trgovinske organizacije (WTO) da se odreknu tradicionalne zaštite intelektualnog vlasništva za zemlje u razvoju I da razviju pristupačne verzije vakcina. Ovo je prikaz monopolizirajućih rezultata istraživanja.
Pa, šta treba učiniti?
KOVID-19 razotkrio je dve kontradiktornosti. S jedne strane, čovečanstvo je međusobno povezano i da se sve što se dogodi na jednom mestu tiče se celog čovečanstva. S druge strane, vlade teže ka sopstvenim interesima, umesto da prate globalno koordinisani pristup.
Izvor: ft.com
Postoji lek za virus, ali da li postoji za nacionalizam vakcina?
Postoje napori poput Globalnog mehanizma za pristup vakcinama za COVID-19 (COVAX) koji se fokusiraju na brzu, pravičnu i nepristrasnu distribuciju vakcina. To su ohrabrujuće inicijative da se nacionalizam vakcina svede na najmanju moguću meru pritom sprečavajući da postane prepreka za pobedu protiv KOVIDA-19, na primer, sprečavanjem jednostavno prodaje vakcina onima koji nude najviše.
Osim moralnog imperativa, manje resursa i pregovaračke moći produžiće se KOVID-19. Pandemija se neće kontrolisati dok se ne uspostavi kontrola svuda. Globalne zdravstvene opasnosti naglašavaju potrebu za kolektivnim globalnim delovanjem. Ovo je glavni rizik za ogromna postignuća u smanjenju siromaštva i promociji socijalne pravde širom sveta u proteklih nekoliko decenija.
Usred nacionalizma koji udara u grudi, propisi o fizičkom udaljavanju i dalje će negativno uticati na ključne sektore ekonomija u razvoju, obzirom na to da se većina njih oslanja na neposrednu fizičku blizinu ljudi.
Takođe, mnoga ograničenja koja se odnose na putovanja za koja svi želimo da budu ukinuta moralo bi da ostanu na snazi. Globalna trgovina će i dalje trpeti, a mnoge će zemlje držati zatvorene svoje granice okrenute prema unutra. Neke zemlje ostaće nebezbedne da se posećuju. Da bi se okončala saga o pandemiji i njome ublažila kaskada kriza, vakcine mora da budu dostupne svuda, ne samo tamo gde se mogu priuštiti.
Dalje, poziv na pravičan pristup nadilazi pravičnost među zemljama. Takođe se radi o kapitalu unutar zemalja. Vakcine treba dati prvo onima kojima su najpotrebnije, a to su stariji, pripadnici prvih borbenih linija i zdravstveni radnici, kao i ljudi sa hroničnim i teškim zdravstvenim problemima. Vakcine moraju ići tamo gde su potrebne.
Ulaganje u pravičan pristup vakcinama dugoročno je ekonomski korisno, jer ima više poslovnog smisla i moglo bi da predstavlja osnovu za jačanje globalne saradnje. Studija Iz Istraživačke fondacije Međunarodne privredne komore (ICC) otkrila je da će globalna ekonomija izgubiti čak 9,2 biliona američkih dolara ukoliko vlade ne omoguće ekonomijama u razvoju pristup do vakcina protiv KOVIDA-19. Takođe, procene pokazuju da su troškovi za obezbeđivanje vakcina za sve manji od 1 posto predviđenih troškova pandemije za globalnu ekonomiju.
A da bi sve ovo opstalo, potrebni su sprovodljivi okviri za razvoj i distribuciju vakcina. Na ovaj način zemlje će biti vezane sporazumom kojim će upravljati uspostavljeni međunarodni forumi. Da budemo jasni, iako se čini da je razgovor o vakcinama jedina nada za oporavak od pandemije, ne bi trebalo da izgubimo iz vida jednako važne mere - od osnovnih higijenskih intervencija do napora za ekonomski oporavak, kao i sistema socijalne podrške.
Žurba za gomilanjem vakcina potvrđuje ujedno i percepciju zemalja u razvoju o globalnom poretku - a to je da svaka zemlja gleda za sebe, a međunarodne institucije su slabe. To rizikuje dalje nagrizavanje globalne solidarnosti protiv globalne krize i otežava sprovođenje prethodno pomenutih okvira.
Najizgledniji i zaista opravdani odgovor na pandemiju je spašavanje života i primena mnogih ad hoc mera potrebnih za rešavanje ekonomskih i socijalnih posledica virusa. Međutim, izazov je često nedostatak pažnje u odnosu na krizu gde je potreban sistematičniji način kada je reč o srednjoročnoj i dugoročnoj perspektivi.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.