Jona Koprencka
Ranjive grupe u društvu su te koje najviše stradaju zbog katastrofa i mera koje se preduzimaju. Pandemija KOVID-19 je, po ne znam koji put, pokazala da je romska zajednica u Albaniji najosetljivija i najviše pogođena.
U prvoj sedmici marta 2020 godine., Albanija je preduzela restriktivne mere zbog pandemije KOVIDOM-19. Strah od ovog virusa zabranjuje bilo koju aktivnost u normalnom životu. Kao i u kod svake prirodne katastrofe, odmah su preduzete stroge restriktivne mere. Te su mere, nažalost, najviše osetile ranjive grupe kao što su romska zajednica, Egipćani, kao i porodice koje su izgubile svoje domove u zemljotresu 28. januara 2020. godine.
Romska zajednica uglavnom je prisutna u centralnoj i južnoj Albaniji. Stambeno zbrinjavanje, obrazovanje i radna segregacija stvaraju ozbiljne prepreke za integraciju ove zajednice. Sa druge strane, jedan mali deo romske zajednice je obrazovan, radi i doprinosi društvu.
Romi su i dalje na udaru epidemiološke krize jer nemaju dovoljan pristup čistoj pitkoj vodi i kanalizaciji, a uz to imaju lošu infrastrukturu i ograničen pristup zdravstvenom sistemu, nedovoljno hrane, slabu svest o preventivnim merama a ujedno i preveliku naseljenost u naseljima.
Sprovođenje preventivnih mera za ovu zajednicu je teško, ne zbog nebrige, već zbog uslova u kojima ona živi. U jednom romskom stanu živi od 4 do 7 ljudi, dok se u kućama taj broj kreće do 8 ili 9 osoba. Radi se o životu u zajednici dve ili više generacija pod jednim istim krovom. Život u zajednici ne podrazumeva uvek prisustvo KOVIDA-19, ali može biti osnova za lako širenje virusa. Kao što možemo zaključiti, higijena i distanciranje nisu nemogući, jer kad jedan član porodice mora da ide u kupovinu ili u apoteku u slučaju da se zarazi virusom, on je već potencijalni prenosilac virusa na ostale članove njegove (brojne) porodice. Loša I niska higijena u ovom konkretnom slučaju je najbolji saveznik virusa. Vredi napomenuti da se u romskim naseljima u perifernim delovima gradova distanciranje ne poštuje. Oni se okupljaju u grupe i redovno se sastaju jedni sa drugima.
Zatvaranje radnih aktivnosti donelo je momentalne posledice. Ova zajednica živi iz dana u dan. Romi najčešće rade sa preprodajom polovne robe (iz druge ruke), kao i sa uličnom trgovinom, koju država često i ne dopušta. Zarađena sredstva od dnevnice zadovoljavaju njihove osnovne potrebe za preživljavanjem, ne ostavljajući potrebna sredstva u slučaju nesreće ili katastrofe. Od prvih dana nakon uspostavljanja preventivnih mera, u ovoj zajednici započele su brige o nedostatku novca i kako preživeti svaki dan. Zatvaranje romske pijace u Elbasanu, Draču, Tirani i drugim gradovima, kao i aktivnosti vezane za otkup i prodaju polovne robe omogućile su kupovinu hrane na veresiju ili na “recku”. Iz dana u dan dugovi u lokalnim trgovinskim radnjama rastu, čineći njihovo stanje nepodnošljivim. Albanski lek nije dovoljan za kupovinu hrane a kamoli za kupovinu maski i rukavica.
U slučaju pandemije, opština Elbasan je podelila pomoć ovoj zajednici, koja je izjavila da pomoć nije dovoljna i ovim povodom protestirala. Rapišt u Elbasanu dom je najsiromašnijeg dela romske zajednice u gradu. Oni su krenuli sa protestima zahtevajući od države veću socijalnu pomoć, uglavnom hranu koja im je najpotrebnija u uslovima u kojima se sada nalaze.
Izvor: bmsworldmission.org
Za vreme njihovog protesta, tražili su hitnu pomoć u hrani kako bi prehranili svoju decu, objašnjavajući da nemaju gde da skladište sapune i dezinfekciona sredstva, niti imaju vodu za pranje ruku a i da sa njima ne mogu da nahrane svoju decu.
Onlajn učenje
Još jedna mera za sprečavanje širenja KOVIDA-19 bilo je zatvaranje obrazovnih ustanova na svim nivoima (vrtići, osnovne i srednje škole i fakulteti). Ministarstvo obrazovanja naložilo je nastavnicima osnovnih i srednjih škola da prenose znanje putem Google komunikacijskih alata, a da učenici šalju domaće zadatke na istoj platformi. Obaveza svakog roditelja je da prijavi svoje dete za praćenje internet nastave. Nažalost, za jednu romsku porodicu sa dvoje ili troje dece prvo je nemoguće imati internet vezu i vreme za slušanje nastave koju pripremaju nastavnici i da za svaki predmet registruju svoje dete kako bi ono moglo da prati svaki čas. Pet ili šest nastavnih predmeta uključuje pet ili šest registracija za slušanje zadataka za svako dete. Nastavnici putem gugl učionice (komunikacijske grupne platforme) drže predavanja dok učenici i studenti šalju svoje domaće zadatke na istoj platformi.
Učenje putem interneta je još jedan izazov za ovu zajednicu. Kao što je gore navedeno, ova zajednica živi u veoma teškim socijalno-ekonomskim uslovima koji im ne dozvoljavaju da na taj način pohađaju nastavu. Kao bivša nastavnica - stažista u osnovnoj školi „Fadil Gurmani“ u Elbasanu, ustanovi u kojoj je registrovan visok procenat romskih učenika, mogu reći da je proces onlajn učenja za ovu decu nemoguć. Iz svog ličnog iskustva i iskustva kolega mogu reći da socijalno-ekonomski uslovi u kojima ta deca žive ne dopuštaju im da oni pohađaju školsku nastavu. Znanje iz obrazovnog procesa svodi se jedino na ono što se stiče tokom predavanja u školi. Njihovi ekonomski uslovi ne omogućavaju svakoj porodici da ima internet vezu. Za dobar deo njih Internet je luksuz, pa čak i posedovanje pametnog telefona.
Šta se može drugačije uraditi?
Ranjive grupe u društvu su one koje najviše stradaju zbog katastrofa i mera koje se preduzimaju. Pandemija KOVID-19 je, ne znam po koji put, pokazala da je romska zajednica u Albaniji najosetljivija i najviše pogođena. U ovom konkretnom slučaju jasno je da država nije u mogućnosti finansijski da pomogne svakoj porodici u slučaju katastrofe, ali može bolje da upravlja situacijom. Da bi se izbegla situacija u kojoj će ovi ljudi protestvovati zbog hrane, najpre treba da se evidentira svaki građanin ove zajednice, kako bi se nezaposleni prijavili u Zavodu za zapošljavanje, i kako bi se našli na listi za moguće zaposlenje, kao i kako bi se izjasnili koliko lica živi u jednom domu. Najvažnija ostaje potreba za snabdevanjem pitkom vodom i evidentiranjem u zdravstveni sistem, takođe nedovoljna je pomoć sapunima i dezinfekcionim sredstvima kada nedostaju osnovna sredstva za život.
Prikupljanje podataka o naseljima u kojima žive romske zajednice, kao i kreiranje platforme za snabdevanje pitkom vodom nešto je što se očekuje da dođe od lokalnih i centralnih vlasti.
Bilo bi dobro da se uspostavi poseban fond za obezbeđivanje internet veze i računara romskim porodicama koje imaju decu u školi, i pored toga što to može da izgleda kao luksuz kada ovim porodicama nedostaju osnovni životni uslovi. Kao i u drugim zajednicama, i Romi moraju da rade na obrazovanju i njihovoj integraciji u društvo kako ne bi ostali izolovani na svojim tržištima sa polovnom robom kao i u određenim obrazovnim ustanovama, pritom istovremeno distancirajući se od ostatka društva. Važno je naučiti koje društveno-ekonomske politike ne deluju kod ove zajednice, kao i da projekti za njih nisu samo projekti na papiru ili sa efektom za samo jedan deo ove zajednice, već da su politike sveobuhvatne i da ubuduće usmeravaju tamo gde treba da se radi više.
Molimo pročitajte pravila pre nego što date svoj komentar ili preuzmete
Napomena: Stajališta i mišljenja iznesena u ovom članku mišljenja su autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
