fbpx

Smrt jedne velike ideje: Uspon i pad slobodnog pojedinca

Ridvan Peškopija

Kovid 19

Politika

19.11.21

Прегледи

Ridvan Peškopia

Ridvan Peshkopia 400x500Nasilje bezbednosnih snaga protiv australijskih, britanskih, italijanskih i drugih građana širom zapadnih društava, samo zato što još uvek veruju u individualnu slobodu, pokazuje da je sama ideja individualne slobode sada mrtva.

Svi su bili iznenađeni zbog najnovijih dešavanja na ulicama i trgovima "slobodnog sveta", nasilje bez presedana koje snage za sprovođenje zakona koriste protiv svojih građana, koji protestiraju zbog vladinih ugrožavanja osnovnih ljudskih prava, prava pojedinca da kontrolira svoje telo. Australija je postala glavni primer za policijsku brutalnost protiv ljudi koji ne žele obaveznu vakcinaciju, ali novosti o takvom nasilju dolaze i iz drugih delova zapadnih društava. Policijsko nasilje protiv antivakserskih demonstranata pokazuje mržnju vlasti ka individualnoj slobodi, ali i nemogučnost slobodnog pojedinca da vrati duha u boci, duha koji uništava individualnu slobodu, Veliku vladu.

Ideja individualne slobode je največa i unikatna tvorevina zapadne civilizacije. Za nju prethodno nije znala niti jedna druga civilizacija. U svim drugim civilizacijama, pojedinac dejstvuje u funkciji društvenih struktura. Njegovi/njeni izbori izvedeni su iz određene svesnosti da društvene strukture ulivaju u tom pojedincu (prema jednom anti-individualističkom reakcionaru kao što je bio Karl Marks, ljudi nose društvenu svest svoje klase). Zato, istorija uspona i pada individualne slobode tesno je pvezana sa istorijom uspona i pada zapadne civilizacije.

Socioekonomski i kulturni koreni koncepta slobodne individue

Suština koncepta individualne slobode ukorenjena je u hriščanstvu. Protestantska reformacija dovela je do kvantnog skoka koncepta dejstvovanja, drastično umanjujući ulogu klera između pojedinca i Boga. Luteranska konceptualizacija direktnog odnosa između pojedinca i Boga, proširila je domet individualnog nošenja odluka. Nemački sociolog Maks Veber objasnio je uspeh industrijskog kapitalizma u severozapadnoj Evropi sa protestantskom radnom etikom, umerenošću i efikasnošću kao individualnim nastojanjima za ispunjavanje predodređenog uspeha.

Drugi učenjaci tvrde da su se ove konceptualne transformacije nisu pojavile niti u vakuumu, niti slučajno. Dotad, zapadna Evropa bila je u predvečerje ekonomskog, političkog i kulturnog buma bez presedana, pokrenutog zbog geografskih otkriča i enormnih bogatstava uzetih iz dalekih zemalja. Epoha evropskih imperija istisnula je anarhični feudalizam, a ekonomske transformacije uvele su ih iz feudalizma ka industrijskom kapitalizmu. Nasuprot Veberu, britanski sociolog R. H. Toni tvrdio je da su socioekonomski pritisci i individualistički duh bili važniji za uspon kapitalizma nego kalvinistička teologija. Prema toj tvrdnji, protestantstvo nije bilo to koje je donelo kapitalistički razvoj; umesto toga, pritisci za razvoj ekonomije, koji su došli iz zapadnih društava, doveli su do reformacije hriščanstva od religije koja je obećavala Božiji blagoslov i kraljevstvo za siromahe (Luka 6:20-21) do religije koja je blagosiljala ekonomski uspeh.

U svakom od ovih objašnjenja, slobodna individua pojavljivala se kao ključna varijabla. Pojava koncepta slobodnog pojedinca temeljno je transformisala sami koncept slobode, menjajući svoj okvir od eteričnog pojma grupne slobode ka svakodnevno opipljivim napetostima između pojedinca i društva. Britanski prosvetiteljski autori, kao Džon Lok i Dejvid Hjum, razvili su koncept slobodnog i racionalnog pojedinca, dajući mu političko dejstvovanje zbog nespornih Bogom danih prava za život, slobodu i privatnu imovinu. Američka Deklaracija za nezavisnost iz 1776. godine smatra da su ove istine "same po sebi razumljive", iako su one daleko od toga da budu takve.

Obrazloženje iza koncepta slobodnog pojedinca

Pojava i uspon koncepta slobodnog pojedinca predstavljalo je moćno načelo: borba između novih društvenih odnosa, koje je doveo industrijski kapitalizam, protiv starih feudalnih struktura, radi osvajanja pojedinca. Industriji u nastajanju bili su potrebni radnici i potrošaći, koji su u to vreme bili vlasništvo aristokratije, te su bili uglavnom zarobljeni u njihovom sistemu feuda. Radna je sila isprva rasla tako što je apsorbirala slobodne ljude, ali je aristokratija još uvek kontrolisala teritoriju, trgovske puteve i tržnice. Novonastala politika slobodnog pojedinca ciljala je ka demontiranju kontrole društvenih struktura nad pojedincima, i omogućavala je kmetovima slobodnu selidbu u gradove kao radna sila, ali i protok artikala ka periferiji u vidu robe za potrošnju. Enormni profiti koji si bili sazdani u industrijskoj proizvodnji, zajedno sa novim idejama prosvetiteljstva, omogućili su novonastaloj buržoaziji pobedu u političkim i vojnim bitkama protiv starog režima. Do sredine 19. stoleća, marš buržoazije ka uspostavljanju svog političkog režima, liberalne demokratije, sa slobodnim pojedincem u njegovom jezgru, postao je nezaustavljiv.

Smrtta na edna odlicna ideja Podemot i padot na slobodniot poedinecIzvor: shutterstock.com

Racionalnost je i dalje "mali detalj", često zaboravljan u diskursu povezanim sa slobodnim pojedincem, ali i u diskusiji oko koncepta slobode. Filozofski, u prirodnom stanju, pojedinac ne samo što je slobodan, već i racionalan. Takva racionalnost umnogome komplikuje bilo kakav moralni veo koji je bačen iznad koncepta slobodnog pojedinca. Racionalna težnja ka sopstvenim interesima pojedinca, bez obzira na posledice iz njihovih dejstava, predstavlja "prvobitni greh" pojedinca. Racionalnost onemogućava društveni život tako što potkopava stvaranje opšteg dobra. Kao što je prikazano u teoretskoj igri Dilema zatvorenika, društvu je na kraju lošije kada pojedinci teže ka svojim racionalnim interesima i ne sarađuju, u poređenju sa slučajevima kade pojedinci prihvataju izvesne zagube radi poboljšanjai opšteg dobra. Verovatno, društveni ugovor obavezuje pojedince među sobom i sa državom, pri ćemu pojedinci predaju državnim institucijama slobode koje potkopavaju kolektivno dejstvovanje, a država se obavezuje da garantira temeljne slobode pojedinaca.

Protiv svih neprijatelja: Trijumf ideje slobodnog pojedinca

Još od samog svog začetka, ideja slobodne individue, kao osnova društva, susrela se sa neprijateljskim reakcijama iz svih krajeva Evrope. Od Italijana Džambatiste Vika na jugu, do nemačkih filozofa Johana Gotliba Fihtea, Johana Georga Hamana i Johana Gotfrida Herdera na severu, anti-prosvetiteljski pokret (kasnije ulepšan kao Romantizam) pomeo je Evropu. Romantičari su ciljali ka vračanju pojedinca tamo gde je uvek egzistirao, kao filozofska kategorija i kao društvena jedinica: u okviru stiska društvenih struktura. Takva je reakcija vodila ka magijskog teleologiji još jedne mračne figure strukturalističke reakcije, Georga Fridriha Vilhelma Hegela, a kulminirala je sa pseudonaučnom teorijom otuđenja Karla Marksa. Drugi strukturalistički neprijatelji individualizma, kao što su fašizam, nacizam i feminizam, napali su koncept slobodne individue sa hijerarhijskih, rasnih, odnosno rodovih perspektiva.

Međutim, ideja slobodnog pojedinca uspevala je skoro tri veka jer su pobednici u industrijskoj revoluciji, industrijska buržoazije i radnici, formirali veoma široki konsenzus oko te ideje. Osim individualne slobode i racionalnosti, stolica liberalne filozofije ima i treću nogu, individualnu odgovornost, element koji je kompletirao i pojačao tlo za epistemološku, ontološku i empirijsku stabilnost koncepta slobodnog društva: Samo individualna sloboda i samo-uzdržavanje racionalnih pojedinaca, održavale bi slobodno i otvoreno društvo.

Socijalni programi, uspon ogromne države i smrt slobodne individue

U tom konsenzusu, nesuglasice između radnika i industrijalaca okretale su se oko zarade, a ne oko vrednosti i, kao takvi, bili su pogodni za pregovore. Rastuće bogatstvo, stvoreno iz individualnih sloboda i otvorene ekonomije, omogučili su moralni elemenat u inače racionalnom kapitalizmu: Ekonomska pomoć za siromahe preko socijalnih programa. Međutim, globalizacija i deindustrijalizacija koje su bile stvorene, umanjile su značaj srednje klase, zajedno sa njenim društvenim konsenzusom oko garantovanja individualnih sloboda. Ekstremna polarizovanost u raspredeli bogatstava stvorenih pomoću globalizacije, uvečala je nezadovoljstvo među onima koji su bili izostavljeni.

Ali sada ne postoji bilo kakav kredibilni posrednik koji bi pregovarao u vezi tog nezadovoljstva. Zajedno sa gubljenjem društvenog konsenzusa, zapadna društva se suočavaju sa sve manjim brojem pregovarača, sa svojim socijademokratskim i hriščansko-demokratskim strankama. Umesto toga, njihov politički prostor bio je popunjen od ideološki amorfnih političkih organizacija, kao što su Merkelova CDU i Makronov En Marš. Pozdravljajuči iz gradskih elita, ovi predstavnici mikro-buržoazije – glavni profiteri iz globalizacije – i ekonomski pomognuti zbog strukturalne tranzicije iz industrijskog modernizma ka uslužno-orijentisanoj ekonomiji postmodernizma, istisnuli su društveni konsenzus industrijske buržoazije i radnika, te pokušavaju da kupe društveni konsenzus pomoću ekspanzije socijalnih programa.

Socijalni programi danas predstavljaju jezgro političkog diskursa u zapadnim demokratijama. Njihovi kritičari optužuju ih da umanjuju motivaciju ljudi da rade i poboljšavaju sebe kao produktivni članovi svojih društava. Drugi vide socijalne programe kao nešto što uništava porodičnu jedinicu; sa svojim prekomernim benefitima, socijalni programi motiviraju razvode i nude poticaje za "venčanje" sa Velikom vladom. Socijalni programi su ubili onaj duh inicijative, umerenosti i samostojnosti koji je iznedrio najslobodniji i najprosperitetniji period u istoriji ljudskog vida. Socijalni su programi ubili slobodnog pojedinca.

Zato, naglo, zapadna društva su se probudila u užasnoj situaciji. U toku zadnjih sedam decenija, ali uglavnom u toku poslednjih 30 godina, njihovi građani su pogrešno mislili da bi mogli da uživaju u slobodi i da teže ka svojim načelima bez tereta odgovornosti, koju su već dali svojim vlastima. Ovo nije nepoznato scenario. U svojoj knjizi "Begstvo iz slobode", nemački psihoanalitičar Erih From objasnio je, prema Rusoovom modelu, kako su Nemci predali Adolfu Hitleru veliki deo individualnih sloboda i odgovornosti, veliki teret za njih u društvu sa tradicionalnim neprijateljstvom prema konceptu slobodnog pojedinca. Na sličan način, u toku poslednje tri decenije, čitavi segmenti zapadnih društava su predali svojim vladama teret individualne odgovornosti za individualni napredak, čime su doveli do dotad neviđene inflacije socijalnih programa. Zauzvrat, vlade su preuzele tu odgovornost, što je dovelo do stalnog uvečavanja njihove veličine i moći. Svojevremeno uzimane u obzir kao korisno zlo, sa ograničenom zadačom da ubiraju poreze, održavaju red i sprovode ugovore, sada su vlade u zapadnim demokratijama sveprisutni, moćni Behemot.

Umesto čitulje slobodnom pojedincu

Zbog toga, nasilje bezbednosnih snaga protiv australijskih, britanskih, italijanskih i drugih građana širom zapadnih društava, samo zato što još uvek veruju u individualnu slobodu, pokazuje da je sama ideja individualne slobode sada mrtva, zajedno sa društvenim ugovorom koji bi trebalo da je garantuje; zauzvrat, nastojanja građana da uskrsnu te stvari su u zakašnjenju od nekoliko decenija. Oblaci ideoloških diktatura se skupljaju na horizontima zapadne civilizacije, no to ne označava ništo novo. Komunizam, fašizam i nacizam – sve su to bile zapadne ideje i praktike.

 

Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.

Ridvan Peškopija

Ridvan Peškopija je predavač političkog ponašanja i istraživačkih metoda na Univerzitetu za biznis i tehnologiju na Kosovu. Doktorirao je na smjeru političkih nauka na Univerzitetu u Kentakiju. On je takođe magistar urbanog planiranja, diplomatije, političkih nauka i primijenjene matematike. Objavljuje redovno u akademskim časopisima na teme kao politička filozofija, socijalna teorija, filmske studije, međunarodni odnosi, komparativna politika, politička i socijalna psihologija, istraživačke metode, krivično pravo, obrazovna politika i političko ponašanje.