Radosveta Vasileva
Nakon veta Bugarske na početak pristupnih pregovora sa Makedonijom zbog istorijskih sporova, nastupilo je veliko ogorčenje. Međutim, ako malo bolje pogledamo, videćemo da je sukob između Bugarske i Makedonije bio neštošto je moglo da se predvidi da će se dogoditi.
Kad su Bugarska i Makedonija potpisale Sporazum o prijateljstvu 2017. godine taj je čin doneo zadovoljstvo mnogim političarima, diplomatama i analitičarima. Visoka predstavnica EU Federika Mogerini i komesar EU za proširenje Johanes Han definisali su ovaj dokument kao,,Inspiraciju za čitav region". Tada je usledio ironičan preokret u kojem je, za samo tri godine, ovaj Sporazum doveo do antagonizma, umesto do dobrosusedskih odnosa.
Bugarski veto na pokretanje pregovora o priključivanju sa Makedonijom zbog istorijskih sporova izazvao je bes. Prema bugarskoj strani, istorija je razlog očiglednog kršenja Sporazuma. Razočaranje se ubrzo proširilo van granica obe zemlje - isti stručnjaci koji su pozdravili makedonsko-bugarsku inicijativu 2017. godine sada su bili uznemireni i čak su Bugarsku nazivali ,,nasilnikom".
Međutim, ako malo bolje pogledamo, zaključićemo da je sukob između Bugarske i Makedonije bio nešto što se moglo predvideti.
Koja je svrha sporazuma o prijateljstvu?
Sporazumi o prijateljstvu počeli su da se pojavljuju u Drugom svetskom ratu, a njihov opseg se značajno razlikuje - kao i njihova postignuća ili zamke. Na primer, ugovori o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći bili su instrumenti za izgradnju bilateralnih odnosa između SSSR-a i drugih zemalja u periodu nakon Drugog svetskog rata. Istoričar Daglas Selvidž zaključuje da oni podrivaju suverenitet drugih istočnoevropskih država i promovišu ,,eksploatatorske bilateralne aranžmane u korist SSSR-a". Ovo nije iznenađujuće imajući u vidu superiornost jedne od strana u ovim scenarijumima. Uticaj Sporazuma o prijateljstvu između Kine i SSSR-a takođe se dovodi u pitanje od strane istoričara Ostina Džersilda koji takav savez smatra neuspehom jer Kinezi nepovoljno gledaju na ruski ,,imperijalizam".
Sa druge strane, imamo i uspešne priče. 1963. Godine Nemačka i Francuska potpisale su Elisejski Ugovor usmeren na poboljšanje saradnje u međunarodnim poslovima, odbrani i obrazovanju. Najzanimljivije je ovo drugo u vezi sa kojim su se obe države obavezale na podsticanje saradnje između istraživačkih institucija i pružanje ,,svih mogućnosti" mladim ljudima ,,da bi ojačali veze koje ih spajaju i da bi podstakli njihovo međusobno razumevanje". Tokom omladinske konferencije koju je 2003. godine organizovala Francusko-nemačka kancelarija za mlade prema Elisejskom ugovoru, jedan student je zatražio od nemačke i francuske vlade zajednički udžbenik istorije - prvi je objavljen 2006. godine, ali, naravno, nije bio puno popularan zbog sukoba sa nastavnim programima.
Šta nije u redu sa Sporazumom o prijateljstvu između Makedonije i Bugarske?
Bugarska i Makedonija nemaju istu pregovaračku poziciju i moć s obzirom na trenutnu postavljenost, jer je Bugarska članica EU i može da koristi svoju poziciju. Još 2017. godine bilo je predvidljivo da će Bugarska tako i postupiti. Vladajuća stranka u ovoj zemlji je koalicija koja je sastavljena od stranke GERB Bojka Borisova i tri nacionalističke stranke koje u potpunosti pripadaju krajnjoj desnici kada su u pitanju politike i retorika. Naravno, oni će igrati na ,,kartu" patriotizma samo da bi održali svoj rejting, a to je posebno slučaj sa (bugarskim)VMRO i trenutnim potpredsednikom vlade Krasimirom Karakačanovim koji je radio u tajnim službama komunističke Bugarske kao agent koji se borio protiv ,,ideološke diverzije" i izveštavao o tzv ,,makedonskom pitanju".
Što je još važnije, Sporazum o prijateljstvu nije napisan na potpuno prijateljski način i stoga omogućava njegovo iskorištavanje kada u pregovaračkim pozicijama postoji nejednakost. Umesto da promoviše saradnju i razmenu u istraživanju, što se smatra jednim od glavnih razloga uspeha Elisejskog ugovora, kako je navedeno i u literaturi, on predviđa formiranje komisije koju sam ja već uporedio sa ministarstvom istine. Članak 8. stav 2. predviđa osnivanje zajedničke stručne komisije za istorijska i obrazovna pitanja radi promovisanja „objektivne naučne interpretacije istorijskih događaja na osnovu autentičnih istorijskih izvora utemeljenih na dokazima, što je pomalo nerealan poduhvat sa obzirom na nemačko-francusko iskustvo“.
Izvor: makfax.com.mk
Nemačkoj i Francuskoj, tada ogorčenim neprijateljima, trebalo je najmanje 43 godine da se pripreme i potpuno posvete zajedničkom udžbeniku istorije. U međuvremenu,pretpostavlja se da to je omogućeno višedecenijskim radom u kojem su se pitanja sukoba rešavala dijalogom - novim čitanjem događaja postupno je uvedeno u njihove nastavne planove i programe. Saradnja između ovih zemalja na polju tumačenja istorije započela je 1930-ih godina, zahvaljujući nastavnicima i profesorima, a ne zbog političara. Naučnici se takođe slažu da je nemačko-francuski uspeh bio moguć jer su obe zemlje bile spremne doći do ,,pomirljive istine" umesto da teže punoj objektivnosti - uspeli su da odvoje činjenice od moralnih pitanja.
Istorija je nedostižna
Ako smo realni, nemoguće je imati potpunu objektivnost u istoriji. Ovde ću ukazati na neke trivijalne primere koji su neutralni za Makedoniju i Bugarsku i dolaze iz mog iskustva, jer sam imao priliku da imam časove istorije u različitim zemljama.
I pored toga što se ne sećam da sam bila izgubljena u prevodu, živo se sećam da sam se mnogo puta izgubila u sadržaju. U Sjedinjenim Državama sam naučila da su oni osnovali EU - nešto što će ljudi u Evropi verovatno osporiti, iako je istina da bez američke podrške iza zavese EU možda ne bi ni postojala. Dalje, u Francuskoj sam saznala da poreklo evropske ideje treba tražiti još iz vremena Karla Velikog i Napoleona jer su oni ujedinili Evropu - sigurna sam da se mnogi koji nisu Francuzi uopšte ne bi složili sa ovim ako ne zbog nečeg drugog onda zbog da nasilnih metoda poslušnosti koje su koristili upravo ovi lideri.
Takođe, rečeno mi je i da su EU formirale Nemačka, Francuska i Italija i male države (petits pays). Moj profesor nije ni pomenuo imena zemalja Beneluksa i naravno, mnogi bi to smatrali pogrdnim. Dalje sam bila potpuno iznenađena kada sam saznala da se Francuska smatrala pobednicom u Drugom svetskom ratu - tvrdnja koja predstavlja temeljni sukob sa mojom bugarskom indoktrinacijom.
Zbog ovih različitih i nekompatibilnih narativa, dugo sam se zbunjivala dok nisam otišla na čas kod profesora Anrija Rusoa, vodećim istoričarom čija je specijalizacija za Drugi svetski rat. Njegov doprinos nauci o istoriji je izvođenje pojma negantagonizam (poricanje istorije, posebno u odnosu na Holokaust) i kritika mitologije koju je uspostavio Charles de Gaulle u vezi sa francuskim otporom protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Vežbe i ispiti kod ovog profesora takođe su bili neobični. On je hteo da nas nauči da kritički razmišljamo, ujesto da napamet pamtimo neke prethodno naučene i zacrtane narative. Na primer, dao bi nam nekoliko različitih izvora koji se odnose na isti događaj, kao što su novinski članak iz četrdesetih prošlog veka, izvadak iz udžbenika iz osamdesetih godina i izvod iz političkog govora, a zatim bi zatražio od nas da napišemo komentar za to.
Poruka koje se sećam sa njegovog predavanja bila je da su udžbenici istorije odobrena propaganda, čak i u naprednim demokratskim zemljama poput Francuske. Dakle, ukoliko želimo pronaći ,,istorijsku istinu", moraćemo da uzmemo u obzir primarne izvore. U slučaju Bugarske i Makedonije to bi mogla biti svedočanstva određenog vremena, pisma koja su napisana onakva kakva jesu kao što je to dopisivanje između Todora Aleksandrova i Peje Javorova, ili izvorno objavljene pesme braće Miladinov (Miladinovci). Moguće je da je i vaša istina jedinstvena jer svi svet posmatramo drugim očima.
Koliko je to relevantno u sukobu između Bugarske i Makedonije?
Ne moramo otvarati udžbenike istorije u Bugarskoj ili Makedoniji da bismo pogodili šta je u njima napisano. Udžbenici često promovišu sličnu poruku, a to je da je narod X imao poznate vođe i osvajao, nekada je država X imala mnogo veću teritoriju, država X je mnogo puta bila izložena nepravdi koju su činili njeni veliki neprijatelji / susedi, itd. Istovremeno, udžbenici ne govore nam ništa, ili to čine diplomatski, o manje poznatim vremenima kada je narod X nanosio štetu drugim ljudima - uostalom, to su i zaslužili jer su njihovi preci 100 godina unazad činili velike strahote pre nego što smo im mi to učinili. Uvek postoji izgovor! Udžbenici u malim zemljama verovatnije će naglasiti kako su Velike sile donosile katastrofalne odluke koje su dovele do istorijske nepravde, kako i borcima za slobodu da bi mi danas mogli da živimo našu slobodu. .
Međutim, veliki lider za neke može istovremeno biti veliki tiranin za druge; ili je nečiji borac za slobodu, kriminalac za druge. Iz tih razloga, osobe poput cara Borisa III i Tita, koji se najčešće pominju u bugarsko-makedonskoj polemici, mogli bi da se posmatraju iz različitih uglova, zavisno od pojedinca, uključujući i porodičnu istoriju. Inače, konfliktni narativi nas ne iznenađuju - oni samo daju prioritet različitim aspektima ili promovišu poluistine. Ovim ne mislim na to da ne bismo trebali da razgovaramo o onome što se dogodilo u datom kontekstu i da naučimo da u priči uvek postoje dve strane, umesto da odmah izađemo sa određenim sudom i da međusobno napadamo jedni druge.
Još jedna stvar koja je očigledna u bugarsko-makedonskom sukobu je da prevladavaju dvostruki standardi. Bugarska ministarka spoljnih poslova Ekaterina Zaharieva neprestano daje čudna intervjua pozivajući se na sporazum za koji ona tvrdi da ga Makedonija ne poštuje. U najnovijem intervjuu za Svet, ona hrabro tvrdi da je slavljenje Tita u Skoplju isto što i slavljenje Hitlera u Berlinu.
Čak i ako prihvatimo tako preterana upoređivanja, ključna pitanja ostaju: 1) zašto toliko Bugara slobodno slavi Bugarskog komunističkog diktatora Todora Živkovog kada je njegov režim bio vrlo nasilan i kad je komunistički režim proglašen zločinačkim usvajanjem posebnog zakona?; 2) zašto je komunizam postao obavezna tema u bugarskim udžbenicima istorije pre samo dve godine, sa nizom skandala povezanih sa tumačenjem tog perioda? 3) Ukoliko Bugarska tvrdi da su manjine u bivšoj Jugoslaviji maltretirane, zašto maltretiranje manjina počinjeno u Bugarskoj za vreme Todora Živkova nije deo nastavnog plana u Bugarskoj? Zanimljivo štivo za čitanje je delo Tomaža Kamusele (Tomasz Kamusella) Etničko čišćenje tokom Hladnog rata: zaboravno proterivanje Turaka iz komunističke Bugarske 1989. godine.
Možemo li biti prijatelji u ovom otrovnom političkom okruženju?
Jedno istraživanje je zaključilo da deca još od mladih nogu stiču predstavu o istorijskim događajima svoje porodice i zajednice i na to je vrlo teško uticati. U nekim zemljama u kojima je bilo nedavnih sukoba, poput Severne Irske, učenici uče iz različiti nastavnih programa zavisno od njihove hrišćanske pripadnosti. Čak i u jednoj istoj zemlji mogu da postoje podele oko istorijskih pitanja. Dijalog i strpljenje su ključne stvari ako je naš cilj živeti u miru, ali koji je cilj makedonskih i bugarskih političara?
Sporovi između naših zemalja ne prelaze ono što je Evropa već ranije videla. Istovremeno, način na koji su obe države predane rešavanju svojih razlika i pritisak koji Bugarska vrši na Makedoniju čini se moralno i pravno neopravdanim. Bugarska ne sme da zaboravi da su se u prošlosti sporazumi o prijateljstvu koji su se pokazali neuspešnima raskidali - zbog svoje prirode teško je da se zakonski sprovedu. Kao parče papira koje teži da bude dokaz političke volje i koe treba da promoviše okruženje u kojem možemo da koegzistiramo uprkos našim razlikama i ranama, ovaj je Sporazum naneo značajnu štetu zbog kratkovidnosti i nesposobnosti naših političara.
Postoje bilateralni i EU mehanizmi koji mogu da olakšaju dijalog, koji, na kraju krajeva, zavisi od dobre volje. Ne bi li bilo lakše jednom godišnje organizovati bugarsko-makedonsku istorijsku konferenciju ili okrugli sto, u cilju razvijanja saradnje između fakulteta istorije i da bi se podstakle letnje škole za srednjoškolce i studente? Mnogo je lakše započeti razmenu i saradnju u istraživanju - možda ćemo se ovako bolje upoznati sa međusobnim stavovima i gledištima.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
