Vladimir Djordjevic
Kao što je rekao Fokner, prošlost nije prošlost, ali pokazuje da je nacionalističkim agendama u regionu potrebna relativno mala iskra da bi se stvorio mnogo veči plamen koji, kako se čini, nakon toga teško može da bude kontrolisan.
Kada sam nedavno bio na jednoj konferenciji u Tutcingu (u okolini Minhena) koja je bila posvećena "Kulturama sećanja od 1945: Nemačko-jugoistočno evropska isprepletana istorija", u organizaciji Südosteuropa-Gesellschaft, podržana od saveznog nemačkog ministarstva za inostrane poslove, oboje su me potsetili i ponovo me uverili da – kao što je Fokner napisao pre mnogo godina – "prošlost nikada nije mrtva. Ona uopšte nije ni prošlost".
Ove rečenice ne odražavaju samo Foknerovu uverenost da ono što se desilo u prošlosti je veoma mnogo živo i u dobrom stanju (te je zato nerazdvojiv deo naše sadašnjosti), uglavnom u smislu da to možemo – ili smo već uradili to – ponovo sazdati i staviti u neki drugi kontekst da bi se uklopilo u sadašnjem trenutku, ali i da postoji neka apsolutna potreba da se suočimo sa onim što se desilo, kako bi pokušali da ga shvatimo i 'procesuiramo'.
Razmislite za trenutak o post-jugoslovenskom prostoru: postoji, usuđujem se da kažem, više od desetak konkurentskih narativa ne samo o nedavnoj prošlosti (kao ona koja se odvijala 1990-ih, tokom raspada zajedničke jugoslovenske države), ali i podjednako – ako ne i više – narativa o daljoj prošlosti, to jest o Prvom i Drugom svetskom ratu i o dotičnim ulogama etničkih grupa koje su potom stvorile zajedničku jugoslovensku državu. Ovi različiti i krajnje konkurentski narativi pokazali su se kao značajna blokada na putu ka zajedničkoj i spodeljenoj viziji budučnosti, koja bi izgradila mostove razumevanja u regionu. Kao dokaz o mojoj tvrdnji, ja ću upotrebiti primer Bosne i Hercegovine, naglašavajući da su i dalja i relativno nedavna prošlost zloupotrebljene u domaćem političkom životu, gde ciljevi dnevne politike, na žalost, su i dalje važniji od budučnosti zajedničke države.
"Etnicizirana realnost" Bosne i Hercegovine
Bosna i Hercegovina, čija budučnost u EU ostaje neizvesna i čiji izgledi da nadmine "etniciziranu realnost" čine se slabim, i dalje je država u kojoj je pripadnost u tri različite etničke grupe postala temeljno načelo, "alfa i omega" – ako vam to bolje zvuči – domačeg političkog života. Ustanovljena krajem 1995. godine u okvirima Dejtonskog sporazuma, zemlja je trebala da omogući da se tadašnje tri zaratovane strane dogovore među sobom, sa međunarodnom zajednicom koja se u to vreme nadala da će – kao što prolazi vreme – biti ustanovljen zajednički politički i društveni narativ i da će biti dostignuta spodeljena vizija za "našu" umesto za "tvoju" i "moju" budučnost. Ubrzo je proslava 30-godišnjice Dejtonskog sistema, ali budučnost post-jugoslovenske republike BiH, koja je etnički podeljena, ostaje pod upitnikom. Moćne domače političke sile dovode u pitanje zajednički okvir BiH, a naklonjenosti Milorada Dodika iz Republike Srpske samo dokazuje ovu tvrdnju.
Izlazak bosanskih Srba iz državnih institucija u julu, kao i obnovljene pretnje rukovodstva bosanskih Srba o kretanju napred ka izdvajanju entiteta Republika Srpska, u kome dominiraju Srbi, iz ostatka zemlje, ukazuju koliko je uistinu duboka kriza u BiH i kako su narativi o zajedničkoj budučnosti u suštini odbaćeni od političara koji zloupotrebljavaju nacionalističke agende radi ostvarivanja svojih ličnih ciljeva.
U ovom smislu Dodik je bio majstor, dominirajući političkom scenom Republike Srpske u skoro dve decenije, često se oslanjajući na nacionalističkoj logici koja je i dalje primarno crpi inspiraciju iz ratnih 1990-ih. Nedavna inicijativa, posvećena glavnim pitanjima o integraciji BiH u EU, naglašava ovo pitanje. Inicijativa podcrtava nekoliko problema sa kojima se BiH suočava još od Dejtonskog sporazuma, a najveći od tih problema je da prošlost, u prvom redu ona koja je povezana sa konfliktima iz 1990-ih, i dalje je nešto što ne dobija pažnju od sve tri etničke grupe.
Izvor: shutterstock.com
Zato, mladi naraštaji u etnički podeljenim taborima još uvek uče međusobno suprotstavljene narative, koji naglašavaju krivicu drugih (dveju) etničkih grupa više nego što ukazuju na odgovornost i uključenost svoje etničke grupe u konfliktima iz 1990-ih. Političari imaju svoju ulogu u ovome: Stalno se igrajući sa narativima koji na kraju svaljuju krivicu ka drugim etničkim grupama zbog njihovog uključivanja u deceniji koja je bila svedok uništavanja socijalističke Jugoslavije, oni stalno podrivaju budučnost zemlje radi svojih ličnih (kratkoročnih i uobičajeno opterečenih korupcijom) ciljeva. Stanje je ironično (i alarmantno), osobito ako uzmemo u vidu da bi nacionalistički političari ostali bez posla ako ne bi imali državu BiH u kojoj se odvijaju njihovi redovni poslovi.
Zemlja mučena etničkim podelama dokazuje da "svađe oko prošlosti nisu način za izgradnju budučnosti", čime je slučaj sa BiH jedan istinski test za budučnost integracije zapadnog Balkana u EU. Ako je bilo kakav smisao ostao u rečenoj integraciji regiona i ako postoji nekakav pogodan plan da EU prihvati zapadni Balkan (a ja iskreno imam sumnje u vezi ovoga), tada BiH neizbežno mora da bude jedna od fokusnih tačaka u integracijskom procesu.
Čini se kao nešto krajnje nemoguće da razmišljamo o integraciji regiona bez ove zemlje, država u kojoj etnička raznolikost odražava istu tu kompleksnost društava u regionu i čiji politički opstanak bi pokazao evropsku volju da pomogne Bošnjacima, Hrvatima i Srbima da usitinu mogu da rade zajedno ka tome da prebrode nasleđeno iz nedavnih konflikata.
U ovom trenutku, a ja se plašim da će taka ostati i u narednim godinama, teško je udaljiti se iz etnicizirane realnosti zemlje, gde tri etničke grupe, u velikoj meri bosanski Srbi i Hrvati, i dalje dovode u pitanje legitimitet državnog rešenja za BiH. To što me najviše brine je način kako je upućen izazov ka ovom legitimitetu: Državno rešenje BiH odbacivano je kao nepravedno i poltički nelegitimno uglavnom ne zbog savremenog konteksta, već u najvećoj meri, a ovo je deo koji je nonsens, zbog istorijske tačke gledišta. Konstantno se pojavljuju pitanja o tome ko poseduje i ko ima pravo da 'poseduje' i da 'polaže pravo' na ovu zemlju, što vodi ka nepotrebnim i često besmislenim narativima koji zloupotrebljavaju istorijske činjenice.
Jednom kada teme, kao što je genocid u Srebrenici (koji, putem rečeno, ne slovi kao genocid i negiran je kao takav u Republici Srpskoj), ratni zločini počinjeni tokom 1990-ih i odgovornost za njih, ratni zločinci koji su pobegli pravdi i nikad nisu bili optuženi za svoje uloge u spomenutim konfliktima, identitet bosanskih Muslimana, te mnogi drugi koji su predmet debata, nacionalisti počinju da osvajaju više srca umesto umova u svojim elektoratima, a pritom su veoma bučni u navodnoj odbrani interesa istog tog elektorata (čitaj: u prvom redu njihova etnička grupa).
U ovom potpuno žalosnom poduhvatu, oni dobijaju pomoć iz obrazovnog sistema koji ne radi ništa kako bi pomogao i borio se protiv "etnicizirane realnosti" u zemlji. Ovaj sistem još uvek omogućava prostor da mlade generacije diskutiraju o krivici drugih i da uče o prebacivanju krivice više nego o bilo čemu drugom, sprečavajući mlade generacije da shvate ulogu (i odgovornost) svojeg etničkog tabora u skladu sa istorijom.
Put ka izlazu?
Jedan od puteva ka izlazu iz ovog 'Balkanskog haosa' možda je nedavno naznačivanje novog Visokog Pretstavnika (HR) za BiH, Kristijana Šmita. "Kancelarija Visokog Pretstavnika (OHR) je ad hoc međunarodna institucija, odgovorna za nadziranje implementiranja građanskih aspekta iz Mirovnog Ugovora koji je okončao rat u Bosni i Hercegovini". Šmit može da pomogne BiH da se udalji iz etnički zasnovane realnosti, pri čemu novi bi HR trebalo da pokuša i da ponudi rešenja za greške u unutrašnjoj politici zemlje, delimično možda koristeči nemačko iskustvo u suočavanju sa užasima koje je izvršio nacistički režim u Drugom svetskom ratu. Dodatno, EU bi morala da ima svoju ulogu i da da obećanje da će region jednog dana biti integriran u EU.
U pogledu ovoga čini se da ne postoji čvrsta vremenska linija, te je cela priča o pristupanju nekakva maštarija. Nemoguče je da budu rešeni problemi u BiH ako Brisel ne ponudi zemlji (i regionu) jednu jasnu perspektivu koja bi omogućila raskid sa prošlošću, kao i da omoguči dovoljno alata da postepeno dođe do prihvatanja (u smislu shvatanja) šta se desilo 1990-ih (i dalje). Ovi alati pre svega treba da budu zasnovani na činjenici da u bilo kojem post-konfliktnom društvu, "mir i suočavanje sa prošlošću ne može da se desi u uslovima slabog socioekonomskog razvoja, siromaštva i nejednakosti".
Konačno, i Srbija i Hrvatska (čitaj: političari u ovim zemljama) treba da budu zreliji i da pomažu da BiH bude stabilna država. U vremenu kada se političari iz obe ove države ponašaju detinjasto, upuštajući se u nacionalističke diskurse u osnovi radi toga da zadovolje svoj elektorat, šalje pogrešnu poruku ka regionu. To ne samo što potseća region da, kao što je rekao Fokner, prošlost nije prošlost, ali pokazuje da je nacionalističkim agendama u regionu potrebna relativno mala iskra da bi se stvorio mnogo veči plamen koji, kako se čini, nakon toga teško može da bude kontrolisan.
Kada ovi plamenovi budu buknuli u otvoreni požar, nacionalističke agende utemeljene na kolektivnim sečanjima iz prošlosti koje prebacuju krivicu na druge (pri čemu je druga strana/etnički tabor uobičajeno osumnjičena i krivac) vrate u život, stavljajući na kocku mir u regionu, a pritom svi ćemo se pitati da li smo uopšte napravili bilo kakav napredak ka miru.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
