Vladimir Djordjevic
Budimo realni: region je na mnogo načina i dalje u velikoj meri (neshvaćen) i (pogrešno) tretiran i međunarodno je poznat kao ,,bure baruta u Evropi".
U regionu kao što je Zapadni Balkan, s obzirom na njegovu nedavnu istoriju, očekuje se da će bezbednosna saradnja biti imperativ za sprečavanje budućih sukoba koji bi proizašli iz nacionalističke prošlosti. Međutim, stvarnost je sasvim drugačija. I pored toga što su konfliktne devedesete godine 20 veka za kratko vreme zamenjene povećanim izgledima za integraciju u EU i pojačanom regionalnom saradnjom nakon značajnih političkih promena u regionu nakon 2000. godine, do sada su samo Slovenija i Hrvatska uspele da postanu članice Unije.
Ostatak regiona i dalje je suočen sa prilično neuspešnom i krajnje nejasnom agendom za evropske integracije, koja je u poslednjoj deceniji dodatno zakomplikovana migracijskom krizom novih bezbednosnih (uglavnom terorističkih) pretnji (deo njih proizlazi iz samog zapadnog Balkana), ekonomska stagnacija delomično prouzrokovana istom stakvom stagnacijom u EU i, na kraju, ali ne i najmanje važno, porast autoritarnosti na Zapadnom Balkanu. Sve je to na vrlo negativan način dodatno uticalo na regionalnu saradnju. Otuda, i do dan danas, uglavnom EU je ta koja pokreće takvu suradnju, koja u krajnjoj liniji zavisi od (promenjive) volje političkih elita da (ne) sarađuju sa svojim susedima. To ukazuje na činjenicu da se bezbednosna saradnja u regionu u osnovi svodi na političku motivaciju elita da (ne) preduzimaju mere u skladu sa nagradama i koristima EU dodeljenim po ovoj osnovi.
Činjenica da je regionalna bezbednosna saradnja u velikoj meri podložna političkoj volji vladajućih elita Zapadnog Balkana veoma je problematična i sugeriše da regija možda neće uspeti da reši goruća pitanja as kojima se suočava i možda neće uspeti da se pridruži Uniji u narednim godinama. I ne samo to, već i nedostatak bezbednosne saradnje ukazuje na krizu identiteta koja bi mogla dodatno da iskomplikuje spomenuti pristup EU Zapadnom Balkanu. To ne znači da je do sada bilo malo mesta za regionalnu saradnju usmerenim na bezbednosna pitanja ili da su svi ti bezbednosni okviri bili bezuspešni, već da je njihova dobrovoljna priroda i činjenica da su podložni domaćim političkim elitama i tome da li više vole da (ne) iniciraju saradnju sa svojim susedima i dalje predstavljaju razlog za zabrinutost. Pored svega, videli smo veliki broj bezbednosnih zalaganja u protekle dve decenije na Zapadnom Balkanu od kojih je većinu Brisel generisao, uticao i finansirao spolja. Samo neki od njih smatraju se uspešnima, na čemu ukazuje činjenica da je regionalna bezbednosna saradnja ostala elitno pitanje.
Test zajedničkog identiteta
Budimo realni: region je na mnogo načina i dalje u velikoj meri (neshvaćen) i (pogrešno) tretiran i međunarodno je poznat kao ,,bure baruta u Evropi", etiketiran na vrlo stereotipan način, kao što je Hehir nedavno predstavio u svom radu. To se ne vidi samo u akademskoj zajednici, već uglavnom i u popularnom diskursu gde je Zapadni Balkan predstavljen kao sinonim za beskonačni nered i haos koji odražava, prema Hehirovim rečima, kolonijalne diskurse i razmatranje potrebe da se region navodno ,,civilizuje" (od strane Evrope, tj. EU).
S tim u vezi, nije ni čudo da među elitama postoji vrlo malo (političke) volje za samoidentifikacijom porekla / dela te određene regije, što rezultira ozbiljnim nedostatkom zajedničkog regionalnog identiteta u političkom i bezbednosnom smislu. Na primer, Koneska je o ovom konkretnom pitanju pisala pre 14 godina, ističući da spomenuti problem u osnovi sprečava Zapadni Balkan da uspostavi značajniji okvir za regionalnu bezbednosnu saradnju. Pomenula je nekoliko pitanja sličnih onima o kojima je raspravljao Hehir, napominjući činjenicu da su negativne konotacije za region u to vreme već postale deo političkog i popularnog diskursa.
Nepoželjno etiketiranje biti /pripadati Zapadnom Balkanu i dalje se osporava od 1990-ih, sa jugoslavenskim ratovima podstaknutim nacionalističkim planom gde i dan danas određene elite i njihovi vođe to ponavljaju. Zbog toga su Emini i Marku u svom tekstu govorili o ,,nedostatku poverenja između zemalja koje dele prošlost u kojoj je bilo sukoba", sugerišući da je ovo glavna prepreka razvijenijoj i značajnijoj bezbednosnoj saradnji u regionu.
Izvor: euobserver.com
Uzimajući u obzir probleme sa teritorijalnom definicijom i pravom na državljanstvo i spornu državnost (kao u slučaju Kosova) što proizlaze iz nacionalističke prošlosti i još uvek komplikujući odnose u regionu, s pravom bi se reklo da je pitanje postizanja / zajedničkog regionalnog identiteta prilično problematično. Nekoliko načina kako da se pristupi ovom konkretnom pitanju koje mi pada na pamet su, na primer, razvijanje poverenja među političkim elitama u regionu i, s druge strane, ulaganje u političke i društvene narative koji podržavaju razvoj pozitivnih ideja i slika za region ., umesto da region ostane zarobljenik dnevne politike gde se klišeji i banalnosti o Balkanu replikuju i zloupotrebljavaju (iskreno rečeno, mnogi od njih su kreirani u samom regionu) kako bi stekli jeftine političke poene u domaćoj politici. Jednako je važno da građansko društvo bude uključeno u ovo pitanje.
Kako do napredka?
Teško je zamisliti ići napred prema zajedničkom regionalnom identitetu, a da elite koje vode ove zemlje ne steknu međusobno poverenje. Razviti poverenje pre svega znači razviti svest da postoje bezbednosna pitanja koja su zajednička susedima. Pored toga, da bi se steklo poverenje, treba preduzeti dodatni korak, a to je potreba za rešavanjem hitnih bezbednosnih pitanja, uglavnom povezanih sa etničkom netolerancijom, ekstremizmom, organizirovanim kriminalom i terorizmom. Nakon što se ovaj korak završi i zadrži bezbednosna saradnja po tim pitanjima, postići će se i poverenje koje će se preneti na proces razvoja i proširenja te saradnje. Gore spomenute brige ne tiču se samo problema koji postoje u regionu i koji potiču iz regiona, već i onih koji su zajednički Uniji.
Na primer, spomenuta migracijska kriza, kao i oružje poreklom sa Zapadnog Balkana, koje je krijumčareno i korišćeno u terorističkim napadima u Evropi, otkrivaju potrebu za rešavanjem ovih bezbednosnih pitanja koja se protežu daleko izvan državnih granica. Ovo je način da se regija učini bezbednijom, omogućavajući joj da postane područje stabilnosti koje omogućava svim zemljama u regionu da učestvuju. Pored toga, potrebno je ulagati u političke i društvene narative koji podržavaju razvoj pozitivnih ideja i slika za regiju koju bi elite u regioni trebalo da promovišu, a ne raditi suprotno zalažući se za agende koje su same po sebi isključive (i segregacijske) agende, na verskoj, religioznoj pa čak i socijalnoj osnovi. Ovo je jedini način za uspešno rešavanje glavnih (regionalnih bezbednosnih) pitanja, kao što su terorizam, krijumčarenje,organizovani kriminal i korupcija i mnogi drugi.
Obezbediti mesto za odlučujućim stolom NVO-ima i GO-ima
Obezbediti mesto na odlučujućem stolu NVO-ima i GO-ima, koje su do sada bile u velikoj meri isključene iz regionalne bezbednosne saradnje, treći je korak u ovom smeru. Nevladine organizacije i organizacije građanskog društva trebalo bi da budu partneri u tom pogledu, tako što će njihova uloga biti presudna u stvaranju sveobuhvatnijeg okvira za bezbednosnu saradnju (i samim tim manje zavisi od uobičajene rutine elita koje ,,žele / ne žele da sarađuju"). To neće samo kreirati holistički okvir za bezbednosnu saradnju, već će proširiti i osnažiti saradnju za uspešnije rešavanje savremenih bezbednosnih pitanja.
Ovaj korak omogućiće izgradnju osnove za razvoj zajedničkog regionalnog identiteta koji će, ako ne bude stvoren, najverovatnije i dalje značajno ometati regionalnu bezbednosnu saradnju, ugrožavajući time ukupnu demokratizaciju regiona. S tim u vezi, postoji potreba da region istovremeno počne da identifikuje sebe u pozitivnom smislu i da se poistovećuje sa Evropom. Kad kažem „identifikovati“, mislim na dodatni napor kako bi se ispunili zajednički bezbednosni kriterijumi, približavajući se tako usvajanju vrednosti Evropske unije u navedenom procesu.
To bi zaista moglo biti teško u vreme kada se Unija takođe suočava sa reakcijom protiv liberalnih vrednosti u nekoj od svojih država članica, ali u svakom slučaju potreban je uslov za opštu stabilizaciju regiona. Imajući u vidu da je Brisel najveći donator na Zapadnom Balkanu, ne samo u pogledu bezbednosne saradnje, region ima jedinstvenu priliku da iskoristi ovu podršku i krene napred, gradeći bazu zajedničkog identiteta, napuštajući stereotipe iz prošlosti da bi stvorio čvrsti oslonac za budućnost.
Otuda će rešavanjem zajedničkih bezbednosnih problema države u regionu moći da uklone prokletstvo nepoverenja koje ih je sprečavalo da imaju zajednički regionalni identitet više od dve decenije, omogućavajući im da zaista kreiraju novu sliku o regiji u pravcu stabilnosti i prosperiteta.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
