Građani hoće da institucije rade svoj posao, a vlast to neće, jer će onda korumpirani sistem morati da bude demontiran. Zlo toliko duboko ukorenjeno u tkivo društva, da mora da bude „kompletno poravnato buldožerima na nulu“.
Korupcija je od oktobra do danas, u tri zemlje regiona - Bosni i Hercegovini, Srbiji i Severnoj Makedoniji - odnela 105 života. Prvo je u Bosni i Hercegovini, u mestu Donja Jablanica, 4. oktobra 2024. godine, zbog obrušavanja kamenoloma stradalo 19 meštana.
Usledio je zatim 1. novembar, kada se u Srbiji, u Novom Sadu, obrušila nadstrešnica sa zgrade renovirane Železničke stanice. U prvi mah, stradalo je 14 građana, a troje je iz ruševina izvučeno sa teškim povredama. Tokom narednih meseci još dve osobe podlegle su povredama, te je današnji tragični bilans 16 mrtvih i jedna teško povređena osoba.
U januaru je u požaru u Domu za odrasla i stara lica "Ivanović" u Velikom Borku kod Barajeva, na licu mesta, stradalo osam osoba, a tri su kasnije preminule u bolnici.
Poslednja, i sa najviše žrtava, je tragedija u Kočanima u Severnoj Makedoniji, gde je u požaru tokom nastupa benda DNK poginulo 61 ljudi, dok je najmanje 155 povređeno.
Iako nema presuda, iako još niko nije odgovarao, svi do sada objavljeni podaci i dokumentacija pokazuju da odgovornost za svaku od ovih nesreća ima ljudski faktor, odnosno korupcija. Ono što je redovno pitanje u ovakvim situacijama jeste – zašto uvek mi? Po čemu smo mi to posebni?
Loše indeksirani region
Indeks percepcije korupcije (Corruption Perceptions Index - CPI) meri stepen u kojem se opaža korumpiranost u javnom sektoru (korumpiranosti državnih funkcionera i javnih službenika). Indeks se sačinjava na osnovu različitih istraživanja i studija, koja ispituju mišljenja stručnjaka, predstavnika institucija i poslovnih ljudi. Ide od 1 do 100 i veći broj označava manji stepen korupcije. Najbolje plasirana država je Danska, sa indeksom 90.
Po ovom indeksu, među 180 država, najgore plasirana zemlja regiona u 2024. godini bila je Bosna i Hercegovina (33) na 114. mestu. Srbija (35) je u stopu prati na 105. poziciji, na 88. mestu je Severna Makedonija (40), dok Albanija (42) zauzima 80. mesto. Kosovo (44) je na 73. mestu, a najbolje plasirana je Crna Gora (46) na poziciji 65.
Kada je u pitanju Srbija, indeks 35 (od 100), uz 105. mesto jeste pogoršanje u odnosu na prethodni period i najgora je pozicija od 2012. godine, otkako se primenjuje sadašnja metodologija rangiranja.
Da je korupcija ubedljivo najveći problem U Srbiji, pokazalo je istraživanje organizacije „Transparentnost Srbija“, gde to misli 22 odsto građana, a što se dogodilo prvi put za 25 godina kako se rade slična istraživanja. Čak 41 odsto građana smatra da je ona prisutna u “veoma velikoj meri“, što predstavlja više nego duplo povećanje u odnosu na istraživanje iz 2021. godine.
Nemanja Nenadić iz te organizacije ističe da se tragedije dešavaju i u uređenim državama koje odlikuje vladavina prava, ali da je za ovaj region karakteristično to da je najčešće prvi utisak i prva reakcija građana sumnja da neki državni organ nije uradio ono što je trebalo.
„Na žalost, to se vrlo često pokaže kao istina - da je korupcija doprinela događaju ili njegovim štetnim posledicama“, ukazuje Nenadić.
Kako navodi, pomenuti slučajevi su različiti - u Kočanima i Jablanici državni organi nisu vršili svoja nadzorna ovlašćenja ili su, po svemu sudeći, uz koruptivne uticaje davali nekakve dozvole. Kod Železničke stanice u Novom Sadu, sumnja na korupciju odnosi se pre svega na sam proces ugovaranja posla i moguću povezanost domaćih podizvođača koji su angažovani bez primene Zakona o javnim nabavkama, sa nekim iz vlasti.
Korupcija ili ne, pitanje je sad
Uverenost građana da se iza tragične pogibije krije pohlepa uzrokovana korupcijom, dokazana je čim se saznalo da je cena rekonstrukcije sa tri, narasla na čak 16 miliona evra! Aleksandar Vučić je isprva decidno tvrdio da za pad nadstrešnice nije kriva korupcija, da bi mesecima kasnije, kada je objavljen veliki deo dokumentacije, počeo da govori da je možda bilo, ali da je krivac ipak struka. Da je sumnja na korupciju opravdana, govore i hapšenja po nalogu Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.
Vlast je nakon nesreće pojačala svoju stalnu priču o borbi protiv korupcije, koja se bar dvaput godišnje pominje, a najčešće u predizbornoj kampanji. Hapšenja ima, ali presuda baš i ne.
Izvor: freepik.com
Vlada Republike Srbije je u julu 2024. usvojila i Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije za period od 2024. do 2028. godine. Samo dan ranije, Evropska komisija objavila je godišnji izveštaj o vladavini prava u državama članicama za 2023. godinu, gde je prvi put ocenjivano i stanje u tom domenu kod četiri kandidata za članstvo sa Zapadnog Balkana – u Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji i Severnoj Makedoniji.
Po pitanju korupcije, navodi se da je njena stopa u Srbiji i dalje visoka, da postoji pravni okvir za borbu protiv korupcije, ali da su u praksi vidljivi nedostaci, uključujući činjenicu da u Tužilaštvu za organizovani kriminal nema dovoljno osoblja, kao i da postoji opasnost od politički motivisanog mešanja u istrage o korupciji na visokom nivou.
Jedan od članova radne grupe za izradu pomenute strategije bio je i aktivista organizacije „Kareja“ iz Pančeva, bivši inspektor za privredni kriminal, Siniša Janković. On ocenjuje da je Strategija postavljena pogrešno od samog početka jer je visoka, politička korupcija, donošenjem nacionalne strategije želela da „eliminiše sve što joj škodi“.
„Trebalo bi je nazvati strategijom za borbu protiv obične, male, ulične ili benigne korupcije, što je bespredmetno u moru korupcije mega razmera koja odnosi ljudske živote i koja, vidimo to na primeru nadstrešnice i rekonstrukcije pruge od Novog Sada do Subotice, u jednom udarcu odnosi na desetine i stotine miliona evra“, rekao je Janković.
On kaže da je tokom rada na strategiji održano oko 50 sastanaka, ali bez udubljivanja u krucijalne stvari, te da je kasnija javna rasprava vođena iza zatvorenih vrata.
Iako je usvojena pre više od osam meseci, još nije počela njena implementacija, dodaje Janković, uz napomenu da nedavno završeni akcioni plan čeka usvajanje.
Lokalni antikorupcijski planovi i timovi ne postoje
Borba protiv korupcije zamišljena je na svim nivoima, a jedan od mehanizama su i lokalni antikorupcijski timovi. Oformljeni su tek u ponekom gradu, a ni tamo nisu postigli ništa (Niš, Sombor, Novi Pazar). Interesantno je, ukazuje Janković, da je članica Lokalnog antikorupcijskog tima u Nišu bila Dragana Sotirovski, kasnije gradonačelnica, koja je nedavno uhapšena u sklopu borbe protiv korupcije!
Skupština AP Vojvodine usvojila je još 2018. godine Pokrajinski antikorupcijski plan, na osnovu koga je tokom 2019. godine bila sprovedena procedura za izbor Pokrajinske antikorupcijske komisije. Janković se kandidovao za članstvo u njoj i došao do poslednje stepenice. Komisija nikada nije imenovana, a Janković je, nakon više upozorenja tokom godina, na kraju javno povukao svoju kandidaturu.
Da je komisija tada formirana, dodaje, ne znači da bi bila sprečena tragedija na Železničkoj stanici, ali bi nešto sigurno bilo drugačije.
„Sasvim sigurno je da bi u tih pet godina postojanja takva komisjja makar podigla nivo antikorupcijske kulture“, ocenjuje on.
Sistem je pokvaren
Upravo to su shvatili građani i opozicija, kada su neposredno nakon pada nadstrešnice pokrenuli masovne proteste s porukama „Korupcija ubija“ i „Ruke su vam krvave“, što je do danas ostao simbol borbe protiv neodgovorne vlasti. Studenti su svojim blokadama i ostalim akcijama samo proširili to uverenje među rađane i sada je borba upravo na tom terenu – građani hoće da institucije rade svoj posao, a vlast neće da institucije rade svoj posao, jer će onda korumpirani sistem morati da bude demontiran.
„Napokon je javnost shvatila da korupcija ubija, ljudi su ustali zbog toga jer je svako video sebe kao potencijalnu žrtvu“, ističe Janković.
Korupcija, po njegovim rečima, ima tragične posledice, iako to nije namera. Tako niko nije imao nameru da napravi nadstrešnicu koja će da padne i ubije ljude, nego je do toga došlo pošto je prvi i jedini interes korupcije - novac. Zbog toga se u lanac uvlače podizvođači podizvođača, koji onda imaju i svoje podizvođače, što na kraju, dovede do lošeg kvaliteta preskupih radova, koji izazove pad nadstrešnicee koji ubije ljude.
U međuvremenu, javnost je saznala da je glavni javni tužilac za organizovani kriminal, još 28. februara doneo naredbu o formiranju Udarne grupe za istraživanje finansijskih tokova koji se odnose na ceo projekat rekonstrukcije pruge od Novog Sada do granice sa Mađarskom.
Sastav Udarne grupe čini tim Javnog tužilaštva za organizovani kriminal (4 javna tužioca, 3 finansijska forenzičara i 2 tužilačka pomoćnika), tim od 17 policijskih službenika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala – Odeljenje za suzbijanje finansijskog organizovanog kriminala i Odsek za sprečavanje pranja novca, Odeljenja za borbu protiv korupcije, pripadnici Jedinice za finansijske istrage, tim od 8 inspektora Poreske policije, zaposleni u Upravi za sprečavanje pranja novca i u Agenciji za privredne registre“, potvrđeno je u odgovoru za Insajder u tom tužilaštvu.
Nenadić ocenjuje da je to jedan od modaliteta rada tužilaštva, da je istraga tek u začetku i da se još uvek se ne zna hoće li ona zaista i rezultirati optužnicom.
Paradoks – država kontroliše državnu korupciju
Ono što je paradoksalno jeste činjenica da potencijalnu korupciju državnih organa treba da ispituju drugi državni organi, što je poseban problem u zemljama regiona gde su institucije najčešće zarobljene od strane vlasti.
Nemanja Nenadić kaže da se tek prilikom ovakvih tragičnih događaja građani država regiona suočavaju sa spoznajom da su kontrolni mehanizmi, koji bi trebalo da obezbede primenu propisa, između ostalog i bezbednosnih, “vrlo daleko“ od onog kako bi trebalo da funkcionišu.
„Kada se dogode događaji poput onog u Severnoj Makedoniji, pokaže se da te inspekcijske kontrole koje bi trebalo da se vrše i da predstavljaju građanima neku garanciju poštovanja propisa, između ostalog i bezbednosnih, da se ne vrše dovoljno redovno ili da se ne vrše u svim subjektima gde bi trebalo“, navodi on.
Kaže i da se često nakon tragedija kratkoročno takve aktivnosti intenziviraju, a da u stvari, što je i najgore, ne bude nikada uspostavljen sistem koji bi obezbedio provere za budućnost.
Korupcija (ni)je bitna
Ostaje nejasno zašto u ovom regionu, uprkos tome što su svesni sveprisutnosti korupcije i uprkos činjenici da su im zemlje visoko kotirane na listi korumpiranih, građani i dalje na izborima biraju iste političke činioce koji godinama rade na tome da se pravna država i vladavina prava ne uspostave.
Ključno je, kaže Nenadić, osvestiti građane kako bi shvatili da je obaveza vlasti da radi u zajedničkom interesu. To osnov i funkcionisanja demokratskog društva i borbe protiv korupcije, dodaje.
Nenadić napominje da se građani dele na dve grupe – na one koji delegiraju odgovornost za odlučivanje drugima i na one koji nosioce vlasti posmatraju kao nekoga koga su oni angažovali.
„Neki građani traže sebi vođu, a drugi traže sebi dobrog majstora. To postoji u svakom društvu, samo je pitanje koja grupa ljudi ima prevagu u nekom trenutku u nekoj zajednici“, ističe Nenadić.
Reklo bi se da u zemljama regiona preovlađuju oni koji traže i žele vođu.
Događaji poput pomenutih tragedija imaju potencijal, dodaje Nenadić, da dovedu do promene svesti građana i, eventualno, konačnog uspostavljanja snažnih mehanizama.
Janković smatra da je parcijalna promena sistema nemoguća, već da je zlo toliko duboko ukorenjeno u tkivo društva, da mora da bude „kompletno poravnato buldožerima na nulu“. Nakon toga, dodaje, trebalo bi čitav društveni sistem izgraditi iz početka.
„Krivično-pravni sistem je složen, ne možemo samo da izmenimo jednog tužioca ili nekoga u policiji, sistemski to mora da se uradi da bi se došlo do borbe protiv korupcije“, naveo je on.
Do ravnanja buldožerom i uspostave novih sistema, države u regionu će, čini se, nastaviti da vode fingiranu borbu protiv korupcije, koja služi samo kao opravdanje pred birokratama EU koji jedva čekaju da štikliraju određenu rubriku u tabeli nekog periodičnog izveštaja i izgube se odavde.
Ipak, podrška i pomoć koju su građani država regiona uputili jedni drugima nakon nesreća govori nam da ne mora da bude tako. Jedino je pitanje ima li dovoljno snage da nakon ovih tragedija društva dobiju rat protiv „zarobljenih država“.
