Doktor kineske filologije Igor Radev u intervjuu za aktuelna jezička pitanja sa Bugarskom kaže da je pravo na slobodno odlučivanje o takvim pitanjima deo definicije državne suverenosti i da tu niko sa strane nema šta da se meša.
Gde je problem Bugarske u vezi sa makedonskim jezikom?
- Mislim da je jedan od glavnih izvora problema prenaglašeni osećaj identiteta, koji se u Bugarskoj akutno neguje u odnosu na Makedoniju. Dakle, sve što je povezano sa Makedonijom sa istorijskog, kulturnog i jezičkog gledišta mora da se kvalifikuje isključivo pridevom ,,bugarski". Shodno tome, u takvoj atmosferi postaje nezamislivo da se u Makedoniji službeno može koristiti jezik koji nije označen kao "bugarski", već kao "makedonski".
Društvena svest u Bugarskoj, mogu reći da je prilično iskrena, na psihološkom nivou Makedonije i da sve makedonsko doživljava gotovo kao amputirani deo sopstvenog tela. Vrlo je teško da se prihvati da Makedonija sada postoji kao posebna nacija, tačno, vrlo bliska, ali sa svojim svojstvima, uključujući i jezik. To je ono što dovodi do tragičnog zapleta u priči. Naime, ponekad se stekne dojam da Bugarska nastoji da nas uguši u svom ,,zagrljaju", da nas,,ulije" u sebe, ali tim postupkom postiže upravo suprotan efekt, pa što više ona steže, to se jače odupire onaj ko je u tom ,,zagrljaju" delatnost koju ,,onaj koji grli” smatra izdajom, i za koju želi da se osveti. Znam, zvuči prilično zamršeno.
Zašto kažete da nemate strpljenja za izjave "makedonski i bugarski jezik (i narod) nemaju ništa zajedničko"?
- Najkraći odgovor bio bi - jer odbijam da se pomirim sa tom glupošću.
Prvo, ne postoji jezik ili narod na svetu koji se međusobno u potpunosti razlikuju. Objektivno, makedonski književni jezik i bugarski književni jezik su uopšteno najbliži, na isti način na koji su nemački i holandski najbliži, ili švedski i danski, bengalski i asamski itd. ... Čak i kad malo bolje razmislim, pridev "blizak" ili "bliži" ne odgovara da se koristi kao opis odnosa među jezicima, jer aludira na međusobnu prostornu udaljenost, kao da je svaki jezik okružen vakuumom, koji u smeru jednog jezika pruža veću udaljenost, a u odnosu na drugi manju.
Ustvari je najbolje koristiti reč ,,podudaranje". Dakle, makedonski jezik se najviše podudara sa bugarskim, a zatim sa srpskohrvatskim, slovenačkim ... i da ih ne nabrajam sve dok ne dođemo do jednog od bušmanskih jezika (ili, da to ispravnije kažem – kojsanski jezici), i sa kojim ćemo imati neka podudaranja, ma koliko mala bila. Sa ove tačke gledišta, ne bi li smo smatrali besmislicom tvrdnju da bilo koji narod i jezik na zemlji ,,nemaju ama baš ništa zajedničko"? Da li tako treba da doživljavamo svet u kojem živimo? I kao protivotrov za glupost ove vrste, ovde mogu da ponudim stihove Kočo Racina: "Čitav svet je moja bratska kuća, bratsko srce koje se otvara ..." Valjda će nekome pomoći.
Govorite o nekakvom dijalektičkom kontinuumu...
- Naravno. Dijalektički kontinuum je mreža lokalnih govora, gde je u pogledu pojedinačnih jezičkih osobina koje se ogledaju u fonetici, morfološkoj i sintaksičkoj strukturi, kao i u leksici, nemoguće pronaći uočljivu razliku između neposrednih govornih sugovornika, posebno takve razlike koje bi ometale međusobno razumevanje. To jest, u sklopu dijalektičkog kontinuuma, razlike prelaze prag uočljivog samo sa većom geografskom distancom, ali bez mogućnosti da se prepozna tačka preseka.
Jezičko područje gotovo čitave Evrope sastoji se od nekoliko većih dijalektičkih kontinuuma. Dakle, mi možemo da definišemo jedan severnonemački dijalektički kontinuum, koji uključuje sve nordijske zemlje (Dansku, Norvešku, Island, Švedsku), kontinentalno-nemački dijalekčtični kontinuum (koji pokriva Nemačku, Holandiju, Luksemburg, Austriju, veći deo Flandrije iz Belgije). Dalje, imamo veliki zapadno-rumunski dijalektički kontinuum (koji pokriva Apeninski i Iberijski poluostrov, kao i celu Francusku), koji je sa svoje strane sastavljen od nekoliko manjih dijalektičkih kontinuuma - galo-rumunskog (Francuska, region Valonija u Belgiji, severoistočna Španija, severna Italija), Ibero-rumunski (veći deo Španije i Portugala), italo-rumunski (centralna i južna Italija).
Na kraju, možemo da definišemo veliki severnoslovenski dijalektični kontinuum (Poljska, Češka, Slovačka, Belorusija, Ukrajina, Rusija), kao i južnoslovenski dijalekčtički kontinuum, koji se sa svoje strane može podeliti na dva manja kontinuuma - zapadni južnoslavenski (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovenija) i istočni južnoslovenski kontinuum (Makedonija, Bugarska). Međutim, sada se književni jezik stvara kada se u okviru datog dijalektičkog kontinuuma iz njegove okoline odabere dijalekt koji će dobiti ime po nacionalnom imenu pod kojim se njegovi govornici prepoznaju, a odgovarajuća merodavna institucija, pre svega država, to nameće kao ekskluzivno sredstvo službene pisane i usmene komunikacije, kao i književnu produkciju,na mnogo veću teritoriju od primarnog geografskog obuhvata dijalekta uzetog kao osnovu književnog jezika, što u praksi najčešće podrazumeva teritoriju nad kojom odnosna država ima jurisdikciju.
Da li to znači da je dijalekt isto što i jezik i da zavisi od nekakve geografske postavljenosti, a ne od nečeg drugog?
- Konkretno imenovani jezici u stvarnosti, tj. objektivno to su uvek dijalekti. Eto, ako kažemo da strumički dijalekt pripada makedonskom jeziku, šta to znači? Makedonski književni jezik kodifikovan je na osnovu govora iz približnog područja srednjeg Vardara, zatim na zapadu prema Pelagoniji i pratećim oblastima. Strumica je van ovog geografskog kruga, međutim, lokalni dijalekt u većoj meri deli obežja sa dijalektom uzetim kao osnova standardnog makedonskog jezika, nego sa onim koji je uzet kao osnova za bugarski standardni jezik.
Subjektivno to izražavamo izjavom - ,,strumički dijalekt pripada makedonskom jeziku". Sve se svodi na relativne proporcije sličnosti i raznolikosti bez oštrih granica. U slučaju istočnog južnoslovenskog dijalektičkog kontinuuma, na osi istok-zapad, dok idemo sa zapada prema istoku, udeo jezičkih karakteristika dijalekata koji su zajednički dijalektičkoj osnovi bugarskog jezika raste, a sa dijalektom-osnovom makedonskog jezika postaje sve manji i manji, dok se suprotno događa kada idemo po toj istoj osi sa istoka prema zapadu.
I tu dolazimo do ključne stvari - ko je bio prvi, ko je kome dijalekt?
- Sama fraza ,,jedan jezik je dijalekt drugog" lišena je objektivne vrednosti.
Kada imamo dva književna jezika nastala na osnovu dva geografski udaljena dijalekta istog dijalektičkog kontinuuma, oni funkcionišu paralelno i podednako, pa je nelogično reći da jedan ,,potiče" od drugog, jedan "pripada" drugom. Možemo da koristimo metaforu za makedonski i bugarski jezik I da kažemo da su to bratski jezici.
Da li bi bilo razumno tvrditi da jedan brat potiče od drugog? Svakako da ne. Oni dele zajedničke roditelje, kao što Makedonci i Bugari dele isti dijalektički kontinuum. A što se tiče pitanja ko je bio prvi, šta pod tim podrazumevamo, da je jedan jezik kodifikovan ranije od drugog? Da, bugarski je kodifikovan u drugoj polovini 19. veka, a makedonski već u 20. veku.
Ali zašto bi to prvenstvo imalo neko posebno značenje? Čak i pre nego što je formalno uzet za osnovu standardnog jezika, postojao je govor na kojem je kasnije izgrađen makedonski književni jezik, bilo je ljudi koji su ga govorili, imao je taj poseban razvojni tok, jednostavno rečeno, bio je ovde. Njegova upotreba za kodifikaciju nacionalnog jezika posledica je suverene volje jednog naroda, čija je sposobnost izražavanja, ipak, uslovljena istorijskim okolnostima, posebno onima koje se odnose na mogućnost stvaranja države, a država je ta koja ima ovlašćenje da kodifikuje književni jezik.
To se ne razlikuje od većine slučajeva kodifikacije jezika, kako u Evropi, tako i u svetu. Ako vas već zanima, „najmlađi“ kodifikovani književni jezik na evropskom kontinentu je luksemburški, čija je konačna standardizacija izvršena 1984. godine, pa on sada funkcioniše kao službeni jezik države Luksemburg.
U slučaju makedonskog i bugarskog jezika, da li možemo da podvučemo paralelu sa Skandinavijom?
- Skandinavija ne samo da može biti ogledalo makedonsko-bugarskih jezičkih odnosa, već ovde gotovo identično odražava ukupnu jezičku situaciju na južnoslovenskom govornom području.
Dakle, cela Skandinavija predstavlja jedan dijalektički kontinuum - nordijski, tj. Severnonemački, gde narodni jezici postepeno prelaze jedan u drugi bez oštrih jezičkih granica. Na osnovu pojedinačnih dijalekata tog kontinuuma kodifikovana su četiri književna jezika sa posebnim nacionalnim imenima: švedski, danski, norveški i islandski. To znači da su ovo četiri odvojena jezika sa sociološkog gledišta. Ali sa jezičke tačke gledišta imamo samo tri različita jezika. Zašto? Naime, švedski, islandski i danski književni jezici kodifikovani su na temelju geografski udaljenih lokalnih dijalekata istog dijalektičkog kontinuuma. Dakle, njihov međusobni odnos „do zareza“ ponavlja odnos između makedonskog i bugarskog književnog jezika. Sa druge strane, norveški književni jezik je u osnovi danski, koji je postao govorni jezik u Norveškoj dok se ona nalazila pod dugogodišnjom danskom vlašću, da bi nakon nezavisnosti postao službeni jezik pod imenom-,,norveški.”
Ako Skandinavci krenu našim stopama, u njihovoj istoriji biće toliko mnogo povoda (oprostite što ću upotrebiti ovu reč iz domaćeg političkog folklora) za jezičko-identitetsku ,,poparu", u odnosu na koju naš makedonsko-bugarski spor izgledaće kao dosadno-kulturni bečki valcer.
U kojoj su meri istorijski događaji uslovili takav razvoj i kodifikaciju jezika?
- Bez obzira na to koliko narodi i nacije misli da oni kreiraju istoriju, ustvari u velikoj meri su oni oblikovani njome. Zbog toga se kodifikacija nacionalnog, književnog jezika uvek odvija u kontekstu određenog niza istorijskih okolnosti.
Govoreći o bugarsko-makedonskom jezičkom pitanju, lako bi sada moglo da se dogodi da imamo zajednički književni jezik, za šta su se, na primer, zalagali Partenij Zografski i Kuzman Šapkarev, i u tom bi slučaju naš međusobni jezički odnos bio isti kao i srpsko-hrvatski. , ali Marin Drinov se s tim ne bi složio, pa je kao osnovu za poseban bugarski književni jezik uzeo krajnje severoistočne dijalekte istočnojužnoslovenskog dijalektičkog kontinuuma, odnosno maksimalno geografski udaljene od Makedonije. To je otvorilo mogućnost za kodifikaciju drugog književnog jezika zasnovanog na jugozapadnim dijalektima istog kontinuuma - makedonskog, na kom sada pišem ove reči. Znamo kako se istorija odigrala do nas, ali ne možemo reći da li se sve moralo dogoditi onako kako se dogodilo, a ne drugačije.Neko će se možda odreći,generalno od odgovora na ovo pitanje, pa će se zadovoljiti prosto tvrdnjom: Fortuna imperatrix mundi.
Ipak, Evropa, kao i u slučaju makedonske manjine i u Bugarskoj i u Grčkoj, ovo pitanje tretira kao bilateralno pitanje, a ne kao pitanje koje nadire duboko u principe utemeljenja Unije?
- A koji su to principi na kojima se temelji Unija?
Mislim da smo mi ovde u svojoj dugoročnoj težnji da uđemo u EU po svaku cenu prešli sve granice u svojoj idealizaciji. Zamišljamo principe tamo gde jednostavno postoje interesi i goli pragmatizam.
Na primer, mi u Makedoniji smo uvereni da je poštovanje manjinskih prava kulturne i obrazovne prirode osnovni princip Unije. Međutim, postoje bivše članice EU koje zvanično ne priznaju postojanje bilo koje nacionalne manjine na svojoj teritoriji, a kamoli neka svoja kulturna ili obrazovna prava, čak i ako su vrlo ograničene prirode. Postoji li potreba za imenovanjem tih zemalja? Stoga ne vidim zašto bi čak i po gore spomenutom pitanju Unija odjednom insistirala na praćenju nekih ,,principa", koji po svemu sudeći izgleda da postoje samo u našim nadama.
Postoje članice u EU koje su uvele zamrznuti vojni sukob i podeljenu državu unutar EU (Republika Kipar) ili one koje imaju ustavom propisane teritorijalne pretenzije (Republika Irska u odnosu na Severnu Irsku), bez ikakvih uslovljavanja za prethodno rešavanje. I mi smo danas ovde u situaciji da budemo uslovljeni i ucenjeni stvarima koje spadaju u područje književnih metafora, poput formalnog priznavanja ,,korena" ili službene formulacije ovog ili onog tumačenja istorijskih događaja ...
Ako ovo nije slučaj sa onim poznatim dvostrukim, trostrukim standardima, onda ne znam šta je. Neko ovde možda će da primeti – da nije EU ta koja nas ucenjuje i uslovljava, već Bugarska. Ne. Onog trenutka kada nam je cinično rečeno da "najpre razrešimo naše bilateralne nesuglasice", već je jasno ko nas ucenjuje. Da bi me razumeli, poslužiću se sledećim poređenjem: zamislite da vaš sin tuče i zlostavlja manje i slabije dete pred vašim očima, pozivajući se na svoj autoritet (u stilu - "ne znaš ti ko je moj otac"), a vi to mirno gledate i kažete im - "deco, sami rešite svoje neslaganje, pa posle ćemo videti".
U takvom slučaju, ko već postaje odgovoran za uznemiravanje? Ili će nas možda sada neko ubeđivati da treba da se pomirimo sa činjenicom da je Unija jedna velika porodica, pa kao takva uvek staje na stranu članova porodice bez obzira da li u pravu ili ne, i da jedna pravila vrede kada ste unutra a neka druga kad ste napolju. U svakom slučaju, zanimljivo upoređenje.
Problem kod nas je taj što smo izgubili svaki osećaj za stvarnost i odmerenost u odnosu sa EU pretvarajući Uniju u svojevrsno božanstvo, koje svakim danom sve više nalikuje feničanskom Molohu, kojem je, kao što znate, žrtvovano ono najdragocenije - ljudska deca! Već smo žrtvovali nešto dragoceno na oltaru Unije - ime, ali božanstvu to nije dovoljno, i još uvek traži žrtve, pa će nakon što mu ih ponudimo, verovatno ponovo tražiti nove ... do kada? A na vidiku nema nijednog starozavetnog proroka poput Ilije ...
Da li još uvek neko danas pokušava jezikom da ospori makedonsku državnost? Zašto onda Bugarska pravi takav izuzetak u odnosu na jedno suvereno pravo i šta znači međunarodno pravo?
- U pravu ste. I ja mislim da je pravo pitanje problem državnosti i unutrašnjeg suvereniteta zemlje. Zašto sam takvog mišljenja? Kada dve ili više država imaju neke odnose, čak i sukobe, one nikada ne prelaze sferu svog spoljneg suvereniteta. Šta bi spadalo u ovu sferu? Na primer, granice i teritorijalni sporovi na kopnu i moru, spoljna politika i diplomatsko delovanje, trgovija i ekonomska politika itd. ... Ali čak i u najvećem sporu jedna zemlja ne ulazi u intimno samorazumevanje druge, jer je to već sfera unutrašnjeg suvereniteta, koji je nepovrediv.
Na primer, ušli ste u spor sa nekim čovekom, ne znam, vređali ste ga ili on je vas, imate neraščišćen odnos duga i poverenja ili slično, ali možete li da zamislite da on ima pravo da dođe u vaš stan i da vam naredi u koju boju treba da obojite zidove, u kom uglu da stavite televizor, kakve knjige treba da stoje na vašim policama itd. ... Ako se neko usudi to da uradi, šta vam to daje do znanja? Da on zapravo vlada vašim stanom, odnosno da ga smatra svojim vlasništvom. Dakle, kada jedna susedna država pokuša da naredi drugoj da imenuje svoj službeni jezik i slične stvari, ona joj cinično stavljado znanja da je gotovo smatra golom geografskom teritorijom nad kojom izvršava vlast. I ovde je nebitno da li objektivno njeni argumenti ,,drže vodu" ili ne.
Pretpostavimo da makedonski jezik nije kodifikovan na osnovu posebnog jezika različitog i geografski udaljenog od onog koji je uzet za osnovu standardnog bugarskog jezika, već da smo savršeno koristili isti, a koji smo upravo odlučili da nazovemo - makedonski. Ili kakve veze ima ako je makedonski jezik kodifikovan 1944. godine? Evo, ja vam kažem, ne 1944. godine, prekjuče da je bio kodifikovan, opet to ništa ne menja. Dakle, pravo na slobodno odlučivanje o takvim pitanjima deo je definicije državnog suvereniteta i tu niko sa strane nema šta da se meša.
To, naravno, ne znači da u našem samorazumevanju i razumevanju istorije i kulture nemamo tabua, mistifikacija i kompleksa, koji su ustvari prisutni u većoj ili manjoj meri kod svakog naroda. Ovde ću vam dati primer takve mistifikacije iz Bugarske.
Kao što znate, tamošnji službeni naziv za staroslovenski jezik je ,,starobugarski". Iz čisto objektivne, naučne perspektive, ovo stoji na granici između bizarnog i nadrealnog. Bilo bi isto kao da latinski jezik preimenujemo u ,,Starovlaški", a sanskrit u ,,Starobengalski". Nepotrebno je reći da pomenutim preimenovanjem se ne poštuje volja stvaralaca staroslovenske pismenosti i književnosti, od Ćirila i Metodija, Klimenta Ohridskog, Konstantina Preslavskog, Černorizeca Hrabrog, Jovana Egzarha itd., koji za jezik na koji su prevodili i stvarali nisu koristili nijedno drugo imenovanje osim - ,,slovenski".
Zamislite, međutim, da kada je Bugarska podnela zahtev za EU, neka slovenska država članica, Češka ili Poljska,svejedno, stavila im je veto sve dok ne vrate naziv "staroslovenski" u svoje udžbenike. Koliko bi takav veto bio apsurdan? Ništa apsurdnije od onoga što nam se sada događa. To je to. Ako su odlučili da preimenuju staroslovenski jezik u svojoj zemlji, mi tu ne možemo da im se mešamo. Suverenitet takođe podrazumeva pravo biti i bizaran i nadrealan, baš kao što i možemo biti u mnogim drugim stvarima.
A sad, ako me pitate zašto Bugarska pravi takav izuzetak od suverenog prava, najelegantniji odgovor bio bi - jer joj se može. I zašto oseća da to može? Pa, imam objašnjenje za ovo. Naime, suprotno vladajućem mitu, zemlje istočne Europe koje ulaze u EU ne postaju "kozmopolitskije" i rasterećene nacionalističkim osećajima, već upravo suprotno, nacionalizam raste odmah nakon ulaska u Uniju, a u nekim se zemljama rehabilitacija odvija "na mala vrata" čak i na određenim neonacističkim manifestacijama (i sve dok su usmerene protiv ,,pravog" protivnika, Brisel s njima nema problema).
Ali koji je razlog tome? Tu pojavu tumačim kompleksom ,,neiskusni tinejdžer". Odnosno, s formalnim članstvom u EU, mnoge od ovih zemalja misle da sada ,,imaju svoja leđa", pa na temelju toga veruju da je napokon došlo vreme da ostvare svoje bujne nacionalističke maštarije, pogotovo ako su na štetu država van Unije. I ne govorim to sa pozicije moralne visine, jer sam svestan da, da se je Makedonija u nekom slučaju ranije priključila EU, najverovatnije bi postupila slično.
Nemojmo imati iluzija o ulozi EU u celoj ovoj priči. Zaboravljamo da Unija u velikoj meri funkcioniše na jednom birokratskom nivou, i da se i za nju primenjuju dva glavna principa od kojih se svaka birokratija prećutno vodi: "ne talasaj" i "uvek na liniji manjeg otpora". Dakle, u slučaju spora između dve strane, birokratija je gotovo uvek popustljivija od stranke koja ima potencijal da "više talasa", i obrnuto, ona redovno vrši veći pritisak na stranku za koju se smatra da je manje otporna na sukobe.
A jeli, da nismo mislili u svojoj provincijskoj mašti da su ovi briselski "eurokrati" jedna vrsta etičkih robota, u kojima kao operativni program funkcioniše isključivo Kantov moralni imperativ? Ma dajte molim Vas. Dakle, u našoj situaciji možete da pretpostavite koja strana ima veću priliku "da talasa" u očima EU birokratije, a koja strana istu tu birokratiju vidi kao takvu sa nižim pragom otpora.
Novinar: Aleksandar Damovski
Foto: Robert Atanasovski
Intervju je obavio informativni portal www.mkd.mk u saradnji sa onlajn platformom www.respublica.edu.mk na Institutu za komunikacijske studije, u okviru projekta Poveži tačke: poboljšane politike kroz građansko učešće koje finansira Britanska ambasada u Skoplju.
