Ako su ljudska prava i postupci prema marginalizovanim građanima test o civilizacijskom dometu jedne zajednice, mala po godinama, ali velika po duši Ambla još jednom nam je dokazala da kao društvo nismo uspešni tada kada treba da se najviše pokažemo.
Simbolički pružena predsednička ruka, bez obzira koliko je to jednokratan akt, ipak označava gest koji aludira i vodi ka poruci koja će biti moćna samo ako je svi zajedno pošaljemo – veliko "da" za istinsku inkluziju i glasno "ne" za iluziju. Lepota života je u raznolikosti, a na pokoljenja koja dolaze mi smo moralno dužni, kao minimum, da im omogućimo život u okruženju koje uvažava razlike koje prema bilo kojoj osnovi postoje među nama kao sugrađanima.
Ako su ljudska prava i postupci prema marginalizovanim građanima test o civilizacijskom dometu jedne zajednice, mala po godinama, ali velika po duši Ambla još jednom nam je dokazala da kao društvo nismo uspešni tada kada treba da se najviše pokažemo. Neslaganje između lokalne samouprave sa jedne strane i nevladinih udruženja i direktno pogođenih, roditelji devojčice, sa druge strane, još više pokazuju da kao kolektivitet ne umemo da izgradimo konsenzualan stav niti oko vrednosnih pitanja koje su najranljivije za neke od naših sugrađana.
Neslavan početak školske godine
Početak drugog polugodišta iz sadašnje 2021/22 godine za učenike i učiteljski kadar, osim njegovog odlaganja za deset dana zbog kulminacije omikron talasa koronavirusa, kod nas je bio obeležen i jednim krajnje neprijatnim događajem. To je dan koji je ipak za trenutak uspeo da nas napravi svesnim da makedonsko društvo "boluje" i od mnogu drugih stvari, osim od virusne zaraze koja već tri godine uspeva na domaćem tlu, ali i u svetu. Baš u gradu Gostivar, koji između ostalog pretstavlja i okruženje u kojem je prisutan i jezički diverzitet, bili smo svedoci jednog razočaravajućeg događaja, putem koga smo saznali za devojčicu po imenu Ambla.
To je devojčica sa Daunovim sindromom. Ona sama, ali i njezini roditelji, već izvesno vreme osećaju na svojoj koži stereotipe žitelja sa ovih prostora. Ali ne samo to, oni na svoja ramena već dugo vremena nose i nespremnost nadležnih – resornog ministarstva, prosvetnih inspektora, dužnosnika zaduženih za razvoj obrazovanja, opštinskih sektora za obrazovanje, direktore škola, da u stvarnosti sprovedu ono za koje se toliko mnogo deklarativno zalažu i da omoguće zdravu i prihvatljivu okolinu za rast i razvoj sve dece.
Da ironija bude još veća, ovaj događaj se odvija u prostoru i okvirima osnovnog obrazovanja. Baš ono koje je prva faza obrazovanja i školski uzrast o kojem svi obrazovni stručnjaci kažu da je stub za izgradnju znanja, ali i za sistem vrednosti kod pojedinaca. Makedonske osmogodišnje škole su već odavno devetogodišnje, putem njih čuli smo za Kejmbridž program koji i nije bio baš iz Kejmbridža, zadnje što smo čuli je debata oko suprotstavljenih stavova o štampanim nasuprot digitalnim udžbenicima, ali ono o kome čujemo i čitamo premalo je koji to vrednosni stavovi, koja matrica razmišljanja i koliko otvorenog uma se nudi našim osnovcima.
Kao da smo zaboravili da su škole vaspitno-obrazovne ustanove, a ne samo obrazovne, te da osim gole teorije, učenici u njima treba da steknu i životne veštine i način razmišljanja, kako bi bili tolerantniji, društveniji i otvoreniji ka ljudima koji se po bilo kakvoj karakteristici razlikuju od njih.
Vreme je za istinske škole 21. veka
Ambla, nažalost, piše novu tužnu priču o tome koliko smo kao zajednica spremni da surađujemo sa različitim od nas, pre svega u okviru škola. Učenica i odnos ka njome u gostivarskoj školi, najplastičnije su pokazale i izvadili na videlo sve nedostatke koje naš školski sistem u kontinuitetu i stalno ne prestaje da proizvodi.
Izvor: pretsedatel.mk
Vreme u kojem živimo na veoma jasan način iscrtava trajektoriju u kojoj postoji brzo prevazilaženje i zastarivanje teorijskih znanja, a praktične, meke i društvene veštine dobijaju mnogo više na ceni i postaju prioritet. Istovremeno, dok mi kao društvo imamo skoro hiperinflaciju magistra i doktora nauka, uočavamo rast procentualnog učešća visokoobrazovanih ljudi u opštoj strukturi društva, evidentno pravimo greške na osnovnim testovima koje neformalno treba da položimo. To su testovi izvan školskih klupa koji se polažu u ime ljudskosti, solidarnosti, uključenosti ostalih. Na tom polju, makedonski građani i vlasti, zajedno, nikako ne prestaju da "kaskaju" iza savremenog sveta i nikako da se uključe u moderne tokove.
Ujedno, na drugoj strani sveta, na primer, svi univerziteti koji su u trci za visoko rangiranje na prestižnim listama, maksimalno se trude da uključe diverzitet u najširem spektru, lica sa tipičnim i atipičnim razvojem, sa vakvim ili onakvim geografskim poreklom, sa jednim ili drugim društvenim statusom. Sasvim suprotno, peticija i zavrzlame okolo, osim što pokazuju paušalno tumačenje zdravstvenih stanja i pogrešno postavljene prioritete u okvirima roditeljstva, kazuju i kako svi mi razmišljamo i govorimo u vezi atipičnih pojedinaca. Tamo gde najviše treba da se borimo za promene, t.j. u obrazovanju, ovih smo dana tamo videli sliku koja nimalo ne nalikuje na neki pristojan format škole koja ima za cilj da bude škola novoga veka.
Institucije su tihe ako javnost ne vrši pritisak
Život lica sa atipičnim razvojem specifično je suočen sa bezbroj izazova. Nedavni slučaj male Amble pokazuje i jedno drugo alarmantno stanje, o kojemu često i nismo svesni. To je osečaj da radi senzibilovanja javnosti i države, radi dobijanja njihove podrške koja i bez toga treba da vam bude dana, iako se ustvari kaže da institucije treba da najbolje funkcionišu kada građani i ne znaju za to, mi u makedonskom kontekstu jednostavno smo osuđeni na "ekranizaciju" naše svakodnevice.
Naime, kako bi bilo postignuto zadovoljenje i nekih najosnovnijih ljudskih prava, kao što nesumnjivo je pravo na obrazovanje, u zemlji gde osnovno, pa čak i sredno obrazovanje su zakonski obavezni, oni moraju da podlože svoje živote medijima. Treba da dozvole da šira javnost viri u njihovoj intimi, pa tek nakon toga da nadležne institucije izađu iz svojih komfornih kancelarijskih prostora i da vide koliko je inkluzija deklarisana od države ustvari (ne)funkcionalna na terenu i izvan komforne zone lepih konferencijskih i plenarnih sala.
Stanje sa početka ovoga meseca ponovo je jasno ilustrovalo sve sistemske anomalije i snažno alarmira da možda koristimo i preostalu šansu da preispitamo uloge institucija, roditelja, učitelja i rukovodilaca škola u obrazovnom procesu. Ovi poslednji navedeni, kao prvi u redu među jednakim, vreme je i da shvate i ponesu svoju objektivnu odgovornost za ovakve traume koje doživljavaju nedužna deca.
Da li će svako čudo uvek trajati tri dana?
Detektovane nuspojave u edukaciji makedonske omladine, vidljive i iz mnogih drugih uglova, bez obzira jesu li to stalno niski rejtinzi domaćih univerziteta ili potprosečni rezultati makedonskih učenika prema PISA-testovima, potvrđuju tezu da su mnoge od dosadašnjih reformi u nastavi više bile deforme u njoj. Ove promene jednostavno nisu ostvarile svoj cilj i realno nisu nas dovele bliže do onoga ka kome moramo ubrzano da hitamo – sistem edukacije pogodan veku u kome živimo i radimo. Iako, da ne zaboravimo da je inkluzija u makedonskom obrazovanju počela pre više od 20 godina, ali rezultati iz nje izostaju.
Jedna škola i ne zaslužuje da se naziva OU "Edinstvo-Baškimi", kada na delu pokazuje kako izgledaju nejedinstvo i nezajedništvo. Reakcije iz nekih nadležnih institucija, iako prema dobro poznatom običaju dolaze post-festum, ipak su dobrodošle, uključujući i glasove Narodnog pravobranitelja, Komisije za sprečavanje i zaštitu od diskriminacije, Kabineta Predsednika države. Da podsetimo, uloga onoga kojeg volimo da nazivamo otac nacije leži baš u tome, dejstvovanje radi ujedinavanja građanstva, premoščivanje postoječih razlika i življenje jedni sa drugima umesto jedni pored drugih.
Ljudi sa razvojem i psihofizičkim stanjem ili fizionomijom različitim od naših nisu manje vredni. Veliki deo njih danas su naše kolege na radnim mestima, deo od njih bili su u prošlosti naše kolege u školskim i fakultetskim klupama, a naše je koliko smo uspeli da im pružimo ruku. Ukorenjene predrasude, stereotipi i mitovi bili su mučna borba u svakom progresivnom društvu, ali oni ne pretstavljaju nemoguću misiju ako u nadležnim institucijama, ali i kod običnog čoveka, postoji odlučnost za bolje upoznavanje sa naizgled različitim i za otvaranjem sopstvenih umova.
Uverenje da je um kao padobran i da najbolje radi kada je široko otvoren, vodi ka tome da je krajnje vreme, konačno, da svako od nas, bar u svom mikrosvetu da počne da promoviše uključenost umesto isključenost, da postepeno počnemo da se pretvaramo u istinske ljubitelje i poklonike raznolikosti.
Na kraju dana, da priznamo i da prihvatimo da pojedinci sa smetnjama, pojedinci sa atipičnim razvojem, ne zaslužuju da budu izolovani i bojkotirani, jer uostalom, oni i ne traže ništa više od onoga što se traži u svakoj pristojnoj državi – mogućnost za jednake prilike za start i tretman.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
