Adora Limani
Problem polovo-selektivnih abortusa je poziv za otrežnjenje potcenjenih ćerki, ženi i devojčica.
Ovoga leta upoznao sam M, ženu u svojim ranim tridesetim godinama, iz maloga grada u Severnoj Makedoniji. M je sa mnom podelila priču o svojem materinstvu – umrljano pritiscima iz patrijarhalnog društva i tradicionalnog preferiranja sinova. Kada je zatrudnela nakon svog drugog deteta, M je putovala u Skopje radi podvrgavanja amniocentezi, kako bi doznala pol fetusa. Rezultati su bili turobni, rekla je ona, a fetus je bio ženski. "Nismo hteli još jednu devojčicu", rekla je, "već imamo dve". Ovo je značilo da je sudbina fetusa već bila određena, a M je odmah trebala da abortira. Nakon ovoga, M je abortirala još četiri puta, sve dok konačno nije začela muško dete – ponos i radost njene porodice.
Polovo-selektivni abortusi su forma rodovo-pristrane selekcije pola i proizvod su duboko ukorenjene rodove nejednakosti. State of World population 2020 izveštava da jedna četvrtina svih roditelja koji imaju ćerke možda koriste rodovo-pristranu selekciju pola radi sprečavanja rođenja treče devojčice, te da globalno 140 miliona žena "nedostaju" kao rezultat polovo-selektivnih abortusa. Iako je rasprostranjenost ovog problema u istočnoj i jugoistočnoj Aziji zasad privukla prilično veliku pažnju, u velikoj meri još se ne spominje ta praksa u jugoistočnoj Evropi i na Kavkazu.
Prema najnovijim podacima iz Odeljka za populaciju u Ujedinjenim Nacijama, suodnos polova pri rađanju u Albaniji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, Kosovu, Azerbajdžanu, Jermeniji i Gruziji su alarmantno neobični, jer nadmašuju normalnu stopu od 105 dečaka na 100 devojčica. Na primer, suodnos polova u Azerbajdžanu je 112 dečaka na 100 devojčica. Albanija ima suodnos polova od 108 dečaka rođenih na svakih 100 devojčica. U Crnoj Gori i u Severnoj Makedoniji, suodnos polova pri rađanju je oko 107/108 dečaka na 100 devojčica. Ovi su brojevi abnormalni, posebno jer su stope fertiliteta u istočnoj Evropi relativno niske još od 1990-ih godina, kao rezultat političkih previranja i radikalno izmenjenih životnih uslova, pa je fertilitet u ovim zemljama ispod dve deca na jednu ženu. Štaviše, ako jedna majka ima dvoje dece, postoji šansa od 25 posto da će oboje biti devojčice. U otsustvu drugih procedura za izbor pola ili nekog biološkog fenomena koji menja suodnos polova pri rađanju u ovim zemljama, ovaj dokaz o polovoj neramnoteži pri rađanju moramo da pripišemo polovo-selektivnim abortusima izvedeni na ženskim fetusima u zapadnom Balkanu i na Kavkazu.
Zašto se u ovim regionima izvode polovo-selektivni abortusi?
Polovo-selektivni abortusi nude novu perspektivu ka klasičnoj percepciji moralne dozvoljenosti abortusa: Šta se dešava kad abortus i druge tehnologije koje pomažu u prenatalnom izboru pola, kao što je ultrazvučni pregled, budu dostupne u društvima koja preferiraju sinove? Sa ciljem da shvatimo ovu rodovu praksu u jugoistočnoj Evropi i na Kavkazu, mi moramo da potpuno shvatimo njene glavne razloge: Tradicionalno preferiranje sinova, pristup tehnologijama koje pomažu u prenatalnom izboru pola (primarno, pregled ultrazvukom), te sistematsko društveno nasilje upereno protiv žena.
Decenije socijalizma u zapadnom Balkanu i na južnom Kavkazu, koje su umanjile mnogo od nekih najuznemirujućih formi rodove diskriminacije (u radu, obrazovanju, te u društveno-političkoj autonomiji), nisu uradile mnogo da ublaže nejednakosti u okvirima porodične jedinice. Porodica je još uvek utemeljena na tradicionalnom muškom poreklu. Ove ekstremne patrilinealne i patrilokalne institucije ostale su snažne ne samo tokom epohe komunizma, već i nakon njegovog pada. Iako je brzi gubitak vladine kontrole tokom naredne epohe rezultirao velikom nezaposlenošću, porodica je još uvek bila u mogućnosti da obezbedi svojim članovima garantovanu sigurnost, finansijsku potporu, domovanje, a služila je i kao zamena za narušeni rad državnih tela i nerazvijenih tržišnih mehanizama. Danas, demografski kontekst koji se karakteriše niskom plodnošću i emigracijom širom sveta još više pogoršava društvenu i ekonomsku krizu. Sin je, zato, ekonomski alat: On nasleđuje celokupno imanje u vlasništvu porodice, a često se brine o svojim roditeljima i živi sa njima čak i nakon sklapanja braka.
Izvor: shutterstock.com
Zbog dispariteta stvorenog u ovoj tradicionalnoj porodičnoj jedinici i vlasništva nad imanjem, još uvek su veoma daleko jednaki ekonomski i politički angažmani za žene u ovim regionima. Abortus, koji je dugo vremena bio popularna tehnika za planiranje porodice, sve se više koristi kako bi se sprečilo rađanje devojčica ispod plašta ove ekonomske sigurnosne mreže i samo još više sprečava žene da postignu jednako učešće u javnoj sferi.
Kao dodatak u ovom tradicionalnom konceptu porodične jedinice, zemlje iz istočne Evrope sada imaju pristup ka suvremenim prenatalnim procedurama za biranje polova još od otvaranja svojih granica i porasta tržišne ekonomije. I pored činjenice da je abortus bio dostupan u većini ovih zemalja tokom dugog vremena, a u mnogim se slučajevima izvodi u sanitarnim i bezbednim uslovima, oprema za ultrazvuk ili nije postojala, ili je bila bazirana na sovjetskoj tehnologiji koja je stvarala slike niskog kvaliteta teške za tumačenje. Kada su granice bile otvorene u ranim 1990-im godinama, bio je moguć uvoz naprednije tehnologije, a privatne klinike bile su u mogućnosti da obezbede budućim majkama idealne zdravstene usluge za reprodukciju. Druge metode za prenatalno određivanje pola dostupne danas, kao što su amniocenteza ili Nepervazivni prenatalni test (NIPT), koji je nedavno uveden u NHS u 2018. godini, mogu da rano odrede pol fetusa počevši od devete nedelje trudnoće.
Šta treba da bude urađeno za sprečavanje ove prakse?
Iako su materijalne i ekonomske realnosti postavile scenu za praktikovanje polovo-selektivnih abortusa u zapadnom Balkanu i na Kavkazu, postoji jedno nerazdvojivo nasilje bez kojeg polovo-selektivni abortusi ne mogu da budu praktikovani – nasilje protiv onih koji nikada nisu dobili šansu da postanu žene. Polovo-selektivni abortus nije nešto što traži strožije zakone o abortusu ili vladine zabrane. Sasvim suprotno, jedna studija iz 2019. godine nije našla čvrste dokaze da direktne intervencije, kao što je zabrana prenatalne tehologije za selekciju pola, nisu pokazale nikakav uspeh u umanjivanju višeg riska od mortaliteta za ženske fetuse.
Zabrana o korištenju tehnologije za selekciju pola možda je slučajno pogoršala stanje onih istih ljudi koje treba da štiti, a time su žene ranljivije na zlostavljanje od svojih supružnika ili od članova porodice koji očekuju muške naslednike. Povrh svega, zabrana prenatalnih testiranja u jednoj oblasti ne znači da buduće majke neće putovati u drugoj oblasti kako bi koristili metode za selekciju pola. Na primer, zabrana u Crnoj Gori o prenatalnom testiranju nije poboljšala njihov problem oko polovo-selekcijskih abortusa, jer se prenatalno testiranje još uvek izvodilo u Srbiji.
Ovo nam kaže da polovo-selektivan abortus nije briga zakonodavstva. Ustvari, to je prirodan proizvod sistema koji trajno ponavlja nasilje prema ženama. Kako mogu žene potpuno da nose vlastite medicinske odluke u vezi svojih tela, kada su ove odluke pod uticajem njihovih muževa i rođaka, koji se zavetuju da će ona dobiti kaznu ako ne nosi sina? Kako mogu žene da potpuno nose vlastite medicinske odluke u vezi svojih tela, kada su privatne klinike i lekari koji izvode abortuse jedan od suštinskih prioriteta u sistemu koji manje vrednuje žene i devojčice? Čak i ako zakoni o abortusu budu strožiji radi sprečavanja takvih praktika, žene bi još uvek bile progonjivane i degradirane zbog njihove nesposobnosti da rode sina. Na mnogim mestima još uvek bi postojalo ubijanje ženske dece (infanticid). Novije tehnologije, kao što je CRISPR, sada potencijalnim roditeljima omogućavaju čak i da odaberu pol svojih fetusa. Da li bi oni uopšte nekad odabrali da imaju devojčicu?
Izveštaj UNFPA-a, „Sprečavanje rodovo pristrane polove-selekcije u istočnoj Evropi i centralnoj Aziji“, naglašava ključne političke preporuke koje bi se uhvatile u koštac sa ovim glavnim uzrokom polovo-selektivnih abortusa. Od suštinskog značaja je pregledavanje legislative o rodovoj jednakosti, s čime bi bilo osigurano da se ćerke, venčane žene, razvedene žene i udovice ne suočavaju sa direktnom ili indirektnom diskriminacijom u imovinskom pravu, obrazovanju i zapošljavanju, u zdravstvenom i socijalnom osiguranju, penzijskim benefitima, te u nasleđivanju.
Radnici u zdravstvu moraju da prođu kroz obuku prema novim standardima o etičkoj upotrebi tehnologija, koje pomažu u prenatalnoj polovoj selekciji, a postojeći legislativni okviri u vezi zloupotrebe reproduktivne tehnologije moraju da budu dopunjeni amandmanima. Programi koji obezbeđuju finansijsku pomoć porodicama sa devojčicama, preko direktnih subvencija ili indirektnih potsticaja kao što su poreske olakšice, stipendije za obrazovanje devojčica i dopunski socijalni benefiti, mogli bi da budu implementirani da bi se suprotstavili ideji da su ćerke ekonomski teret. Najvažnije, mora da bude izvedeno veće istraživanje u vezi temeljnih uzroka rodovih predrasuda i potencijalnu razgranatost sadašnjih polovih disbalansa, kao i sistematičniji monitoring trendova u okviru selektivnih abortusa, preko nacionalnih statističkih agencija u svim nacijama istočne Evrope.
Problem polovo-selektivnih abortusa je poziv za otrežnjenje potcenjenih ćerki, ženi i devojčica. Iako je okončanje prakse polovo-selektivnih abortusa moralna odgovornost medicinskih profesionalaca koji koriste ove tehnologije i moralna obaveza onih koje su trudne, na širem društvenom, strukturalnom i političkom nivou najvažnija je obaveza da pomognu u poboljšanju materijalnih uslova žena i devojaka u zapadnom Balkanu i na Kavkazu.
Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.
