fbpx
 

Između demokratije i stabilokratije – politika proširenja EU na primeru Srbije

Bratislav Rakovic

Bratislav Rakovic 200x250EU, svesna demokratskog deficita zemalja Zapadnog Balkana (ali i drugih, prevashodno ekonomskih problema), kao da teži formiranju bliskih, ali specifičnih odnosa sa ovim regionom, bez punopravnog članstva.

 

Pad Miloševića, odnosno nedemokratskog režima iz 2000. godine je Srbiju postavilo na kolosek evropskih integracija. Uprkos rastućem evroskepticizmu Demokratske stranke Srbije pod vođstvom Vojislava Koštunice (predsednik Savezne Republike Jugoslavije od 2000. do 2003. i premijer od 2004. do 2008.) i snažnoj opoziciji u vidu ekstremno desne Srpske radikalne stranke, kontinuitet evropskih integracija u državnoj politici Srbije nije bio doveden u pitanje. Ta posvećenost postoji i nakon 2012 godine, kada na vlast dolazi Srpska napredna stranka. Sa svoje strane, EU „ohrabruje“ Srbiju u procesu reformi već 19 godina, dodeljujući joj, u međuvremenu, status kandidata, a 2014. godine su formalno otpočeli i pregovori o pristupanju. No, već površna analiza ukazuje na to da je odnos između Srbije i EU protivrečan, odnosno da nije potpuno iskren, i to u oba smera. Ono što je naročito razočaralo i stručnu i širu javnost jeste upravo stanovište EU, od koje se naročito očekuje da baštini i širi slobodu i demokratiju.

Ovde treba primetiti da je pomenuta „neiskrenost“ u odnosima Srbije i EU porasla u poslednjim godinama. Vlast do 2012 godine, sa Demokratskom strankom kao stožerom, zaista je težila ulasku Srbije u EU i to je bio njen temeljni identitet – kao kontrast starom režimu iz devedesetih i evroskeptičnoj opoziciji. No, ona ipak nije bila spremna da se odrekne klijentelističkih praksi koje su kočile odlučniji napredak. Sa druge strane, nova vlast sa Srpskom naprednom strankom i (ubrzo) Aleksandrom Vučićem na čelu je otišla korak dalje – ne samo da se nije odrekla klijentelizma, već je ozbiljno podrila demokratske ustanove, do te mere da se više ne može govoriti ni o minimalnoj demokratiji, već o takmičarskom autoritarizmu, kao što sam već obrazlagao u svom prethodnom tekstu.

Evropska unija na meti kritike – stabilokratija umesto demokratije

Dok je za očekivati da EU ima određenu uzdržanost u komentarisanju, uzimanju strane i „navijanju“ kada je u pitanju unutrašnja politička dinamika pojedinačnih zemalja koje su deo EU ili joj teže, temeljna protivrečnost se može uočiti u prećutkivanju, ohrabrivanju i hvaljenju režima koji je po svojoj suštini suprotan poštenim izborima i političkom takmičenju, kao i sistematskoj zaštiti ljudskih prava. U stručnoj literaturi, ali i u široj primeni, u poslednjim godinama se ustalio pojam „stabilokratija“, kao tip režima koji ima formalne demokratske ustanove, ali nedemokratske prakse, a uprkos tome ima komponentu strane legitimizacije. Konkretnije, EU prihvata režim u Srbiji, ali i u drugim zemljama Zapadnog Balkana, kao demokratski (drugim rečima, kao legitiman), a zauzvrat očekuje lojalnost u rešavanju značajnih pitanja za EU, formalnu posvećenost evrointegracijama i stabilnost. Drugačije rečeno, stabilokratija je tip režima koji se „iznutra“ služi nedemokratskim praksama (takmičarski autoritarizam), a „spolja“ je prihvaćen kao legitiman i (bar minimalno) demokratski. Takvo stanovište EU, racionalno gledano, zapravo dugoročno vodi do nestabilnosti i nezadovoljstva posmatranih društava, a emocionalno gledano, vodi do razočaranja u evrointegracije.

Kada je u pitanju prvi aspekt (nestabilnost i nezadovoljstvo), političke i društvene prilike u Srbiji u poslednjim godinama ukazuju na ozbiljne probleme. Najupečatljiviji primeri su javno negodovanje i protestovanje protiv ad hoc urbanističkih rešenja u korist investitora (Beograd na vodi), ali i sistemske korupcije, protesti „protiv diktature“ nakon predsedničkih izbora 2017. godine, masovni protesti „1 od 5 miliona“ po celoj Srbiji krajem 2018. i početkom 2019. godine, bojkot parlamenta od strane većeg dela opozicije tokom 2019. godine (uz ranije primere napuštanja sednica parlamenta), a dosad je više opozicionih aktera najavilo i bojkot redovnih parlamentarnih i lokalnih izbora 2020. godine. Ako dodamo da se ove političke prilike odvijaju u kontekstu niskog životnog standarda, velike društveno-ekonomske nejednakosti i masovne emigracije, može se reći da ova „stabilokratija“ donosi mnogo toga (naročito negativnog), mada ne i stabilnost.

Pomegu demokratijata i stabilokratijata politika za prosiruvanje na EU po primerot na SrbijaIzvor: europeanwesternbalkans.com

Kada govorimo o drugoj problematičnoj posledici odnosa EU prema režimu u Srbiji (razočarenje u evrointegracije), i ona se može uočiti analizom stava javnog mnjenja, ali i opozicionih aktera. Dok je podrška građana ulasku Srbije u EU tokom dvehiljaditih uglavnom fluktuirala između 60 posto i 70 posto (73 posto u novembru 2009.), od 2012. godine ona se kreće između (svega) 41 posto i 55 posto. Mada ne mora značiti da je pad podrške evrointegracijama eksplicitno i jasno povezan sa blagim tonom EU prema urušavanju demokratskih ustanova (ne treba zaboraviti da Srpska napredna strana i Aleksandar Vučić ipak imaju značajnu podršku), on svakako sugeriše na zasićenost javnosti o istim, nikada ispunjenim obećanjima i mantrama o boljem životu i funkcionalnim (demokratskim) ustanovama, te na opšti pad vere da je EU dobar vrednosni i interesni „klub“.

Evropska unija kritikuje – ne toleriše se sve i uvek

Kritike na račun EU su jasne i razložne. Ipak, treba primetiti da nije tačno da EU prećutkuje sve i da potpuno nekritički „tapše po ramenu“ predstavnike srpske vlasti. U poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije se jasno naglašavaju problemi u oblasti demokratije. Između ostalog, primećuje se politička polarizacija, manjkav rad parlamenta (nadzor nad izvršnom vlašću, odnos prema opoziciji), izostanak napretka u oblasti popravljanja izbornih uslova, korupcija kao značajan problem u više sfera, a naglašava se da je izostanak napretka u oblasti slobode izražavanja „ozbiljno zabrinjavajući“. Iza očekivano „birokratskog“ rečnika ipak se krije značajna kritika. Predstavnici vlasti u Srbiji su u javnosti izrazili neslaganje sa ovim delom izveštaja, ali su ipak primili k znanju da nešto moraju učiniti, ako misle da održe dobre odnose sa EU. Predsednica parlamenta je izjavila da se radi na unapređenju rada parlamenta (npr. smanjenje broja zakona koji se donose po hitnom postupku), a u svetlu potencijalnog bojkota opozicije narednih izbora, vlast je pristala napregovore i određene ustupke u sferi izbornih uslova.

Svoju ulogu u dijalogu vidi i EU kroz posredovanje u budućnosti, a Tanja Fajon, nova predsedavajuća Delegacijom Evropskog parlamenta pri Parlamentarnom odboru za stabilizaciju i pridruživanje između Srbije i EU, pri nedavnoj poseti Srbiji se nije ustručavala da izrazi zabrinutost zbog političke klime, odnosa vlasti prema opoziciji i stanja u medijima. Sve u svemu, možda možemo reći da su konstatacije koje ustanove EU i njeni predstavnici daju blage, ali se problemi ipak ne previđaju, bar ne potpuno. EU možda ne gleda širom otvorenih očiju na stvarno funkcionisanje režima u Srbiji, ali nije ni potpuno zatvorenih očiju.

Prijem država sa nedemokratskim režimima u Evropsku uniju kao konačni test

Prijem nedemokratskih režima u EU bi imao značajno loše posledice. Prvo, time bi se definitivno dao spoljašnji legitimitet nedemokratskim režimima, jer bi se priznali kao demokratski, ali i uspešni, jer „ne može se tek tako“ ući u klub „uspešnih i demokratskih“ zemalja. Drugo, prodemokratska opozicija u tim zemljama bi bila izneverena i oslabljena. Treće, EU bi izgubila oruđe koje je imala u toku pregovora, a kojim je mogla da iznuđuje određene promene i pomake, s obzirom na značaj, ali i političke poene koji ulazak u EU nosi sa sobom. Za Srbiju, to bi značilo da režim sa Aleksandrom Vučićem na čelu dobija „orden“ demokratičnosti i uspešnosti, opozicija (trenutno) u vidu Saveza za Srbiju, Pokreta slobodnih građana, građanskih (lokalnih) pokreta i drugih stranaka bi bila ostavljena na cedilu, rizikujući rast evroskepticizma među njima, a EU bi izgubila prethodne mehanizme za uslovljavanje, ne želeći da oštrijim kritikama kvari „idilu“ i entuzijazam koji su stvoreni novim proširenjem.

No, sama činjenica da se zemlje sa nedemokratskim režimima dosad nisu primale u EU (posebno je pitanje erozija demokratskih ustanova u nekim zemljama koje su već u EU) govori o određenoj distanci i vrednostima kojih se EU ipak drži, uprkos formalno dobrim odnosima. Poslednji slučaj u kojem je EU stavila „rampu“ na napredak u evrointegracijama, uprkos dobrim odnosima, jesu Severna Makedonija i Albanija. Uprkos rešavanju značajnog i dugotrajnog političkog spora oko naziva države, sa Severnom Makedonijom nije odobren početak pregovora o pristupanju. Albanija, neupitni saveznik Zapada i član NATO-a, takođe nije dobila datum za početak pregovora. Svesni zastoja u evrointegracijama, te dve zemlje, zajedno sa Srbijom, planiraju „mali Šengen“, odnosno slobodan protok ljudi, robe, kapitala i usluga među sobom, a mogle bi im se pridružiti i ostale zemlje Zapadnog Balkana. EU, svesna demokratskog deficita zemalja Zapadnog Balkana (ali i drugih, prevashodno ekonomskih problema), kao da teži formiranju bliskih, ali specifičnih odnosa sa ovim regionom, bez punopravnog članstva. Sa svoje strane, zemlje (preciznije, režimi) Zapadnog Balkana, svesni namera EU, shvataju da je međusobna saradnja najbolje rešenje u ekonomskom smislu, ali i političkom – na taj način, ni EU neće imati polugu kojom bi čvršće iziskivala poštovanje demokratskih normi, s obzirom na udaljenost punopravnog članstva.

Molimo Vas pročitajte pravila o komentiranje ili preuzimanje.
Napomena: Mišljenja i stavovi u ovom članku su od autora i ne odražavaju stavove Instituta za komunikaciske studije ili donatora.

Ndërmjet demokracisë dhe stabilokracisë – politika...
Marketingu social – zgjidhje për sjelljen jo ekolo...
 

Коментари

Моментално нема коментари. Биди прв со својот коменат!
Анонимен
Петок, 06 Декември 2019
  • Блогирај +

    Приклучете се кон тимот соработници и предложете тема или испратeте текст, со Ваша фотографија и куса биографија на info@iks.edu.mk.Повеќе

  • Насоки +

    Текстовите треба да имаат помеѓу 900 и 1300 зборови и да бидат напишани во куси пасуси, во разбирлив и неформален стил. Повеќе

  • Преземи +

    Содржината на блогот е слободна за споделување и читателите можат да оставаат разумни и конструктивни коментари на блоговите. Повеќе

  • 1

Следете не