fbpx

Avganistanski eksperiment i neuspeh liberalne demokratije

Ridvan Peškopia

Ridvan Peshkopia 400x500Ali izvan Avganistana, kriza u liberalno-demokratskim sistemima počela je da se pojavljuje i na Zapadu. Gubitak sposobnosti, pa čak i volje za zaštitu granica, slabljenje društvene kohezije, ekstremna politička polarizacija i pad poverenja u svoje nasleđe, kulturu, tradiciju i vrednosti, samo su raniji simptomi krize.

Upečatljive slike sa ulica i aerodroma u Kabulu svedoče ne samo o haotičnoj evakuaciji američkog i savezničkog vojnog, diplomatskog i civilnog personala. I više od toga, oni ukazuju na najnoviji neuspeh zapadnih demokratija i njihovog političkog i ekonomskog sistema, kao i njihovog socio-političkog modela, liberalne demokratije. To se nije trebalo desiti ako je istorija služila kao referenca da pokaže da veberovski model države (prema nemačkom sociologu Maksu Veberu), kao i liberalno demokratski politički sistem, doživljavaju poteškoće kada su implementirani izvan granica zemalja iz Zapadne civilizacije.

Veberovski model države (država sa ultimativnim autoritetom nad teritorijom, legitimitetom i nasiljem) i liberalna demokratija su idiosinkretske zapadne pojave, koje pripadaju određenoj etapi razvoja te civilizacije, savremenoj epohi, a njihovo je funkcionisanje teško izvan specifičnog geopolitičkog regiona i istorijskog perioda. Međutim, iako se veberovski model države projavio tokom posljednjih dva veka kao dominantni model države (zbog međunarodnog sistema oslanjanja na takav tip države), liberalna demokratija je kao politički sistem osporavana svakodnevno, sada kada društva prave prelaz od modernizma ka postmodernizmu i od industrijskog prema post-industrijskom društvu.

Širenje vrednosti liberalne demokratije

Ali, desilo se da vojna avantura NATO-a i njegovih saveznika u Avganistanu u oktobru 2001. godine, kao osveta za terorističke napade iz 11. septembra i radi uništenje Al Kaide, završi kao misija za izgradnju države u Avganistanu. Politički sistem nametnut Avganistancima (bez uopšte da budu pitani oko toga, svakako) bio je liberalna demokratija, u kojem su žene, homoseksualci i transrodova lica zauzeli središnje mesto, dok su nacionalne tradicije, kao i težnje i želje lokalnog stanovništva, bile totalno ignorisane. Nalik na druge vojne okupacije potstreknute ideologijom, temeljna je pretpostavka da će liberalna demokratija funkcionisati u Avganistanu jer je već funkcionisala na nekim drugim mestima.

Zapadnjačka kolonijalna arogancija, verna svojoj temeljnoj liberalnoj pretpostavci da, u prirodnom stanju, pojedinac je slobodan i racionalan entitet, nikada nije pokazala bilo kakav respekt za lokalne kulture, kao i za težnje i želje pojedinaca u drugim regionima sveta. Iako atomistička filozofska kategorija metodološkog pojedinca, društvenog entiteta apstraktno odvojenog i nezavisnog od svog društvenog i geografskog okruženja, već je bila osporavana od strane drugih, ubedljivijih gledišta o čovekovom mestu u svetu, ona još uvek pretstavlja ugaoni kamen liberalne ideologije i bez tog koncepta ne bi ni bila moguća liberalna demokratija.

Zato, misija Zapada u izgradnji države u Avganistanu preuzela je utopistički zadatak da ustanovi nekakav vid Belgije ili Danske u zemlji u kojoj veliki delovi stanovništva upravo sada izlaze iz Kamenog doba (bukvalno imaju samo prvobitne kontakte sa metalima). Prijašnja neplanirana izgradnja države (prema rečima politikologa Dominika Tjerneja, "tim Buš-Ramsfeld verovao je da bi vojska SAD bila kao rapir koji bi osvojio srca ovih neprijatelja i ne bi ni bilo potrebe za bilo kakvu izgradnju države") proizašla je iz liberalne idealističke tradicije o "širenju demokratije i nošenju nade i poražavanju tiranije." Opsesija oko problema sa čovekovim pravima (čak i sada, takva opsesija tera političke analitičare i nosioce političkih odluka da postavljaju pitanje: "Mogu li SAD da nateraju Talibane da se brinu oko čovekovih prava?") bila je važnija od nasušne potrebe da se izvede ekonomska rekonstrukcija i razvoj, ostavljajući do samog kraja avganistansku ekonomiju u poziciji koja je zavisila od strane pomoći.

Plemenska društvena struktura u Avganistanu postala je najvažniji izazov u nastojanjima da se uspostavi veberovska država, s obzirom da je zapadna liberalna izgradnja države tražila bezbednost od strane vojnih predvodnika plemena, te zato lišavajući državu veberovskog koncepta državnog monopola nad nasiljem. Iako je ekonomski razvoj trebalo da služi kao održivi i realističan put prema strukturalnom oblikovanju Avganistanaca ka savremenim društvenim odnosima, uključujući raspetljavanje plemenske društvene strukture, zapadni ideolozi pratili su moralistički put "menjanja srca i umova" (eufemizam za društveni inženjering) preko mikromenadžiranja čovekovih prava, u obukama za senzitivnost (eufemizam za prihvatanje zapadnih društvenih odnosa, uključujući međurodove, međupolove i međurasne odnose) i sa besmislenim i često kontraproduktivnim kvotama za obuhvaćenost rodova.

Eksperimentot vo Avganistan i neuspehot na liberalnata demokratijaIzvor: pixnio.com

(Pogrešno vođeni) avganistanski eksperiment

Iz te perspektive, avganistanski društveni eksperiment nije bio mnogo različit od sovjetskog (ili albanskog) društvenog eksperimenta, gde je stvaranje Homo sovjetikusa (ili Novog socijalističkog čoveka u Albaniji) u skladu sa teorijski pretpostavljenom slikom, postao je reakcija na neuspeh u praktičnoj implementaciji markisističke teorije. Zato, uopšte ne treba da nas iznenadi to što je liberalni eksperiment u Avganistanu propao prilično neslavno kao i socijalistički eksperiment u Sovjetskom Savezu (i u Albaniji, kad smo već kod toga). Mnogo toga bilo je jasno pragmatičnim liderima, kao što je ruski lider Vladimir Putin, koji je izgleda naučio nešto od gorkog sovjetskog iskustva, da je "veoma kontraproduktivno nametanje neprirodnih oblika vlasti i javnog života (u Avganistanu)", tako da je on savetovao Zapad da okonča svoju "neodgovornu politiku nametanja nečijih tuđih vrednosti iz inostranstva".

Radi širenja liberalne ideologije i stila života za koji se ona zastupa, neefikasne mreže neprofitnih organizacija (NPO) i profitnih organizacija (FPO) bile su osnovane i finansijski stimulisane pomoću kolosalnih sredstava. Mi koji smo živeli u tranzicijskim društvima lako bi mogli da shvatimo neefikasnost NPO-a, ali obuke i projekti u pravcu rapidne radikalne transformacije u nekom društvu koje se odupire reformama koje su nametnute sa strane raznih tuđih imperija u toku zadnjih 150 godina, pretvorile su veliki deo avganistanskog društva u protivnike tih istih reformi.

Kao neplanirana negativna posledica, NPO-i finansirani sa strane Zapada stvorile su društvene nejednakosti bez presedana, a pritom, mala društvena kategorija koja je kontrolisala te NPO-e, uspela je da izgradi luksuzan životni stil, dok su društvene kategorije koje su bile cilj tih programa iskusile neznatan razvoj. Sve veča razlika između učesnika u pomoći i onih kome je pomoć bila namenjena, bili su razlog za manji značaj te iste pomoći, ali i razlog za nepoverenje i uočavanje korupcije u avganistanskoj javnosti.

Mediji traže razloge za neuspeh Zapada u Avganistanu, pritom nabacujući nepovezane komparativne reference u odnosu na neuspeh Sovjetskog Saveza da nametne komunizam u toj zemlji. Ovo je vreme za veliko korišćenje tih referenci. U suštini, neuspeh američke okupacije Avganistana ne razlikuje se mnogo od sovjetskog neuspeha da nametne komunizam u toj zemlji (uostalom, sličnosti su očevidne). U oba slučaja, ove okupacije, osim loše shvaćenih geostrateških interesa, sa sobom su donele i ideološke melodije iz velikih ekumenskih narativa, za preoblikovanje Avganistana u skladu sa naloženim ideološkim modelom. U oba slučaja, laboratorijska nastojanja za oblikovanje društva u skladu sa teoretskim modelima okupatora, pokazali su totalno otsustvo znanja i poštovanja prema lokalnom stanovništvu, prema njegovim težnjama, željama i mogućnostima. Bez obzira kakve su bile te težnje, želje i mogućnosti, one su pokazale da su moćnije od utopijskih ideologija u određivanju sudbine Avganistana. Ono što se sada događa pred našim očima je samo replika onoga čiji smo svedoci bili pre tri decenije: ideološki, a ne vojni poraz u Avganistanu. Isto kao sovjetski sponzorirane komunističke ideje prije, zapadno sponzorirane liberalne ideje nisu uspele da osvoje srca i misli Avganistanaca, a to je razlog za rapidno talibansko preuzimanje zemlje i totalnog raspada avganistanske vojske, iako je prije ta vojska prilično dobro ratovala protiv Talibana.

Utopijska nastojanja Zapada za uspostavljanje političkog sistema u društvu u kojem nedostaju nužne socioekonomske strukture za podupiranje tog sistema, pokazale su da zapadni ideolozi nedovoljno poznaju čak i svoju sopstvenu liberalnu ideologiju. Na Zapadu, liberalne su se ideologije pojavile kao potreba u datom trenutku, kao nastojanje za upravljanje u jednom društvu sa rapidnom industrijalizacijom na kraju 18. i početkom 19. veka. Socioekonomske transformacije stvorene tokom industrijalizacije u prednji su plan postavile jednu novu društvenu kategoriju, slobodnog i racionalnog pojedinca, oslobođenog iz kolektivizma feudalnog robovanja, a tu je individualnost našao u industrijskim poslovima sa pojedinačnim platama. Samo su tada i tamo ideje individualnih sloboda i prava dobile svoj život i značaj. Ali u društvu sa plemenskom hijerarhijom, kao što je u Avganistanu, individualne slobode i prava su besmisleni koncepti. To su slobode i prava koje ne mogu da budu realizovane.

Više od dva trilijona američkih dolara troškova, samo sa strane SAD u toku zadnje dve decenije, nisu bile dovoljne da kupe dušu nacije. Neuspesi društveno-laboratorijskih eksperimenata u uspostavljanju društvenih poredaka pokazuju, nasuprot univerzalnim obećanjima ideologije, da ideologije ne mogu da budu univerzalne. Povrh svega, iz jedne uže perspektive, ideologije su izum sa Zapada. Skoro sve glavne ideologije koje su prisutne u današnjem svetu u osnovi su izumi sa Zapada, inkubirane u društvenim delirijumima i košmarima, dovedene zbog rapidnih socioekonmskih transformacija koje su došle sa Industrijskom revolucijom sredinom 19. veka. Njihove naučne utopije, praktično implementirane u oblikovanju društava, u skladu sa njihovim megateorijama i metanarativima, svugde su bile neuspeh, pa nisu uspele ni u Avganistanu.

Sve dublja kriza liberalne demokratije

Ali izvan Avganistana, kriza u liberalno-demokratskim sistemima počela je da se pojavljuje i na Zapadu. Gubitak sposobnosti, pa čak i volje za zaštitu granica, slabljenje društvene kohezije, ekstremna politička polarizacija i pad poverenja u svoje nasleđe, kulturu, tradiciju i vrednosti, samo su raniji simptomi krize.

Deindustrijalizacija zbog premeštanja industrije u zemlje Trećeg sveta, dovela je do umanjene moći srednje klase, koja se oslanjala na industrijska radna mesta i proizvodnju. Takva umanjena moć rapidno raspetljava društveni konsenzus u vezi sa liberalno-demokratskim političkim sistemom, koji je čuvan i branjen u toj istoj srednjoj klasi. Rapidna socioekonomska polarizacija u savremenom Zapadu prouzrokovana globalizacijom, kao i krajnje nejednako raspredeljivanje benefita od te iste globalizacije, samo svedoče o tome da je liberalno-demokratski sistem već izgubio svoju društvenu bazu i još uvek odoleva samo zbog neizmernog bogatstva koje je Zapad akumulirao u toku zadnjih približno 400 godina.

Ostaje da vidimo koliko će dugo ovaj akumulisani kapital održavati liberalnu demokratiju na površini, ali mi koji smo bili svedoci kolapsa komunističkog sistema možemo da kažemo da, kada politički sistem dođe do samog kraja, rasplet može da se desi u samo nekoliko dana, isto kao i Don Kihotovska nastojanja da bude uspostavljen liberalno-demokratski politički sistem u Avganistanu.

 

Molimo pročitajte pravila pre komentarisanja ili preuzimanja
Napomena: Stavovi i mišljenja izraženi u ovom članku su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove Instituta za komunikacijske studije ili donatora.

Huligani i političari: Postoji li razlika?
Zašto je Srbiji toliko teško da prizna Kosovo?
 

Кomentari

Momentalno nema komentara. Budite prvi sa svojim komentarom!
Аnoniman
Subota, 04 Decembar 2021

  • Blogiraj +

    Pridruzite se nama! Predlozite tema ili ispratite tekst na info@iks.edu.mk. Svi autori treba da prilože i portretnu fotografiju i biografiju u dva do tri reda koja se pojavljuje i stoji u tekstu i na stranici saradnika.

    Više

  • Smernice +

    Blogovi bi trebalo da imaju jasnu strukturu i lagan tok, odnosno da budu napisani u kratkim odlomcima, razumljivim i neformalnim stilom. Postovi treba da sadrže između 900 i 1300 reči.

    Više

  • Preuzmi +

    Slobodno stavite hiperlink do naših objava. Želimo da podstaknemo zdravu raspravu o javnom interesu i stoga da ohrabrimo čitatelje da ostavljaju razumne i konstruktivne komentare na sve naše blogove.

    Više

  • 1

Pratite nas