d-r Alfred Marleku
Zadnja iskrićenja u međunarodnom poretku prave nejasnu agendu za euroatlanske integracije regiona, koja pretstavlja neophodno potrebni uslov za dugoročnu stabilnost Zapadnog Balkana. Bez obzira što u poslednje vreme su manifestovani poyitivni ynaci, kako što je rešavanje spora oko imena Makedonije, ipak ne znači da je prevaziđen grč u kome se nalazi region.
U jednom intervju za časopis „Der Spiegel” ministar vanjskih poslova Nemačke, Heiko Mass, otvoreno govori o neophodnosti stvaranja jedne „nove alijanse multilateralista“. Ova alijansa, kao primarni cilj, treba da ima zaštitu i unapređivanje međunarodnog liberalnog poretka, čiji su okviri etablirani odmah posle kraja Drugog Svetskog rata. Njeno proširenje, posebno posle kraja Hladnog rata, je bilo historisko dostignuće. Ali, ovaj poredak danas se minira od velikog broja država. Odbijanje principa koji su ga održavali, postao je konstantni stav država kao što su Kina i Rusija koje insistiraju na njegovom revidiranju.
Stvaranje ovog poretka je bio ekskluzivni rezultat američke vanjske politike. Stvaranje njegovih bazičnih stubova su omogućili promovisanje demokratije, ljudskih prava, tržišnu ekonomiju, saradnju i kolektivnu sigurnost zemalja za demokratskim opredeljenjem. Motiv za afirmaciju ovih zajedničkih aspiracija je uticalo na osnivanje većeg broja multilateralnih institucija kao: NATO, EU i t.d. Bazičnu strukturu ovog poretka je karakterizovala akcija na bazi zajedničkih pravila i međunarodnih sporazuma.
Integracija u okviru ovog institucionalnog kišobrana je nudio višestruke koristi za zemlje - članice. Tako na primer, obnova velikog broja država u Devropi pretstavlja samo jedan od nekolikoo primera historiskih mogućnosti koje poseduje delovanje u saglasnosti sa zajedničkim demokratskim i liberalnim principima. Prema poznatom časopisu “The Foreign Affairs” („Forin afers“), bit ove doktrine bila je zasnovana na afirmaciji vrednosti „saradnje na osnovu konkurencije„.
Ali, u momentu, ono što pretstavlja ozbiljnu traumu, po rečima Ministra za spoljašne poslove Nemačke, je gotovnost Predsednika Trampa da se povuče od odbrane ovog međunarodnog multilateralnog. U tom smislu, „za Trampa, SAD više nisu vodeća sila između liberalnih demratija. Mi smo više za unilaterlizam. Zato naš jedini odgovor je samo ujedinjena i suverena Evropa sa većom odgovornošću za svoju budućnost“.
U istom ovom duhu, je bila i Nemačka kancelarka Angela Merkel kad je izjavila da je prošlo vreme kada su se Evropljani oslanjali na druge za sopstvenu sigurnost, pa je zato došlo vreme kada „mi, evropljani treba da uzmemo našu sudbinu u našim rukama“. Prirodno, ova politička volja Nemačke, da se garantuje bezbednost EU se uslovljava od ekonomskih dinamika ove države. Njena razvijena ekonomija je zavisna, više od bilo koje druge ekonomije, od izvoza. Zato, ništa ne pretstavlja veću glavobolju za Berlin nego potencijali za destabilizaciju EU. Strah je posebno povećan posle BREGZITA, zato što je Britanija četvrto najveće tržište za nemačke proizvode.
Neophodna potreba za menađiranj ne samo unutrašnjim političkim, društvenim i ekonomskim napetostima, potaknutim jačanjem populističkih pokreta na premisama urođenog nacionalizma koji se povećava posljednjih godina u zemljama EU, izvor je nejasnoća i ukupne konfuzije. Ova situacija utiče da se povećaju napori za kompletiranje bezbednosti na evropskom nivou. U funkciji postizanja ovog cilja, dobili su na intenzitetu veliki broj iniciativa koje imaju za cilj formiranje baza iduće evropske vojske. Da bi se potvrdila evropska ozbiljnost prema „britanskom euroskepticizmu i američkom atlantizmu“, 10 januara 2019 godine Ministarka odbrane Nemačke, Urusula von der Leyen (Ursula Von Der Lejen), izjavila je da “Evropska vojska sada već počinje da dobija svoju formu”. Naime, 22. januara, Nemačka i Francuska potpisale su sporazum iz Ahena, obećavajući "razvoj, koherentnost i kredibilitet Evrope u vojnoj sferi". Dali će ove inicijative uspeti ostaje da se vidi u budućnosti. Do sada, kao što je naglasila prestižna britanske novina, “The Ekonomist”, nažalost evropljani su izgleda bolji u birokratijama nego u bataljonima“.
Izvor: nrt24.ru
Ambicije ovog projekta, kao što kaže Nemački ministar za vanjske poslove, treba da budu globalne. Države kao što su Nemačka, Francuska i Kanada, napuštene od vodeće uloge SAD, treba da kompenziraju ovaj vakuum i da koordinuju njihovo delovanje u okviru jednog novog saveza, koji će produžiti da uviđa vrednost snage zakona i zajedničkih pravila, naspram jedne međunarodne scene koja se više podupire na odlučivanje na osnovu sile i unilateralizma.
Neizvesna integracija Zapadnog Balkana
Ova „podeljenost kod zapadnih zemalja“ može imati ozbiljne političke implikacije u fragilnim geopolitičkim zonama kao što je Zapadni Balkan i integrativnu euroatlansku budućnost šest država ovog regiona koji obuhvata Makedoniju, Kosovo, Srbiju, Crnu Goru, Albaniju i Bosnu i Hercegovinu.
Ove države, s obzirom na to da imaju aspiraciju da budu deo ovog poretka, su uslovljene da ostvare seriju instucionalnih reformi, sa ciljem da se integrišu u multilateralne mehanizme kao što su NATO i EU. Prirodno, ovi su procesi međusebno razdvojeni, ali sa političkog gledišta proizvode isti efekat. Na početku se dešava integracija u NATO, e kao kasniji korak dolazi integrisanje u EU. Bazirano na ovoj logici prvo se desilo integrisanje u NATO Albanije, Crne Gore, a sada i potpisivanje protokola za Makedoniju. Do sada van ovog procesa su ostale samo Srbija, Bosna i Kosovo.
Međutim, nedavne iskre u međunarodnom poretku između SAD i zapadnih saveznika, koje su u velikoj mjeri povezane sa zahtjevom predsjednika Trampa da svako plati deo za sigurnost koji dobiva iz multilateralnih sigurnosnih mehanizama, čine program evroatlantskih integracija u regionu nejasnim koji pretstavlja neophodan uslov za dugoročnu stabilnost regiona. Zato ostaje nejasno u kom pravcu će se kretati region.
Bez obzira da su u zadnjem vremenu bili manifestovani održeni pozitivni znaci, kao što je potez za rešavanje spora sa imenom Makedonije, ipak to ne znači da je prevaziđen grč u kome se nalazi region. Jedna od od najvrućih tema i dalje ostaje neophodna potreba za postizanje sporazuma između Kosova i Srbije, da bi bio zatvoren ciklus konflikata između ove dve zemlje. Svaka stagnacija u ovom pravcu, stopira njihov integrativni proces.
Strategija EU za poroširewe jasno definiše obavezu koju imaju Kosovo i Srbija da postignu obavezujući zakonski sporazum, kao uslov za daljni proces integracije. U međuvremenu, nedavne tenzije između dve zemlje, koje se povezuju sa taksom od 100% koja je postavljena od strane Kosova za proizvode koje uvezuju iz Srbije u velikoj meri otežavaju perspektivu jednog takvog sporazuma. Postizanje dogovora između njih postaje još komplikovanije kada se ima u vidu da je ovo izborna godina u EU i, kao rezultat toga, sve strane su u vremenskom uskom prostoru.
Bez obzira na fakt da je nosilac ovog procesa je EU, postaje sve jasnije da će ovom mehnizmu nedostajati celoviti potencijali da bi potaknuli ovu agendu napred zbog nerazumevanja između država EU za modalitet postizanja potencijalnog sporazuma između Kosova i Srbije. Sa jedne strane Visoka pretstavnica Evropske Unije Federika Mogerini, podržava ideju za postizanje sporazuma pod bilo kojom cenom, pa i ukoliku u njemu je obuhvaćena i razmena teritorija. Ali, sa druge strane, naj jača država u okviru EU, Nemačka, smatra da je poželjno postizanje sporazuma, ali eventualna razmena teritorija bi pretstavljala opasnost i pretnja za ceo region. Nažalost, ove tenzije na međunarodnom nivou, se dešavaju u vremenu kad se intenziviraju pregovori za rešavanje ovog pitanja. Naime, očigledno je da ukoliko ne postoji koherentna politička i diplomatska podrška zapadnih zemalja, tada umesto rešavanja, političke dinamike mogu imati unazadujući karakter za ceo region. Danas region se nalazi između retorike za integraciju od zvaničnih pretstavnika EU i nedostatka konkretnih mera za ubrzivanje ovog cilja.
SAD već duže vremena su zauzete sa drugim žarištima međunarodnih kriza. САД веќе подолго време се зафатени со други жаришта на меѓународни кризи. A EU ne demonstira potrebnu volju da bi se ubrzalo koračanje ovih zemalja ka njoj, Nemačka, preko Kancelarke Merkel, koja je pre nekog vremena promovisala „Berlinski proces“ – kao diplomatsku i ekonomsku iniciativu da bi se stimulirao napredak zemalja Zapadnog Balkana preko unutrašnjih reforma – koji kako što se čini je zaustavljen u ovoj inicijativi. Francuska, sa druge strane, je stavila do znanja da je protiv politika proširenja sve dokle ovaj entitet ne razreši svoje unutrašnje probleme. U međuvremenu, Britanija, do sada odlućujući faktor za region, je upletena u politišku krizu zbog BREGZITA.
Put transformacije EU u ozbiljnog globalnog faktora dokazuke se i od njene sposobnosti da ozbiljno tretira integrativnu perspektivu zemalja zapadnog Balkana. Ukoliko ona ne uspe u ovom pravcu, onda retorika glavnih zemalja EU da se transformišu u nosioce multilateralnog poredka ostaće samo iluzija. Držeći ove šest zemlje u beskonačnom čekanju ispred njenih vrata, ovaj prostor može biti cilj drugih geopolitičkih aktera kao što su Rusija i Kina, koje bi mogle izazvati EU direktno pred njenim vratima, proširujući eventualni uticaj dhe njihovu prisutnost u zemljama Zapadnog Balkana.
Molimo Vas pročitajte pravila o komentiranje ili preuzimanje.
Napomena: Mišljenja i stavovi u ovom članku su autora i ne odražavaju stavove Instituta za komunikaciske studije ili donatora.